Srpske radnike na skelama viđamo i kada su temperature ekstremno visoke, ali i niske. Postavlja se pitanje – zbog čega vlasti pokušavaju da stvore mit kako su srpski građevinci “lenji”, i time diskredituju jednu od najtežih profesija.
Građevinski sektor u Srbiji ulazi i u 2026. godinu sa specifičnim problemom – država ulaže milijarde u infrastrukturu, ali nema dovoljno radne snage koja te projekte može da iznese. Umesto domaćih, gradilišta sve češće pune strani radnici iz Azije i Turske, dok su iskusni srpski majstori ili u inostranstvu – ili među retkima koji danas mogu da biraju uslove rada.
Prema podacima Sindikata radnika građevinarstva, građevinska aktivnost trenutno je najviše koncentrisana na velike državne projekte, poput EXPO 2027 i projekta Beograd na vodi.
Predsednik Sindikata radnika u građevini Saša Torlaković u intervjuu za portal N1 kaže da je trenutna situacija na tržištu takva da je u Srbiji pola stranih, a pola domaćih građevinskih radnika.
“Mi smo se do 2021. godine bavili odlaskom naših radnika u inostranstvo. Međutim, poslednjih godina dolazi do drastičnih promena u trendovima u vidu uvoza radne snage u Srbiju”, navodi.
Broj izdatih radnih dozvola za građevince 2016. godine iznosio je 2.485, a u 2025. godini taj broj dostigao je 60.000, podaci su Instituta za razvoj inovacija. Međutim, tu se provuče i određeni broj radnika koji nije zvanično registrovan, kaže naš sagovornik. Naši ljudi, navodi, i dalje migriraju.
Kako kaže Torlaković, veće građevinske firme bore se za kvalitetne radnike, raspolažu većim platama, čuvaju svoju radnu snagu u svim segmentima – ne samo zbog znanja na poslu i veština, nego i po pitanju bezbednosti i zravlja na radu.
“Kada govorimo o tom nekom lošem tržištu, govorimo o ‘pečurka firmama’. To su one firme koje skupljuju radnike sa ulice. Dobre građevinske firme najmanje uzimaju strane radnike i konstantno drže svoje radnike sa dobrim zaradama. Ako nemaju svoje stalne radnike, onda se opredeljuju za tursku radnu snagu, ali kvalitetnu”, navodi.
Dnevnice za fizičkog radnika iznose od 40 do 45 evra, a za majstore od 70 do 80 evra. Na gradilištu se radi 10 sati, a 12 kada dođu neki idealni vremenski uslovi ili su rokovi “pritisli”, kaže naš sagovornik.
Nije poznato po kojoj ceni rade strani državljani. Kako navodi, Kinezi koji rade u Srbiji uslovljeni su kao što su i naši radnici kada odu u zemlje Evropske unije, s tim što kada radite u tim zemljama, tamo morate do tančina da poštujete zakon te zemlje.
“Znači ne može da radi po satu ispod određene cene koja je propisana u toj zemlji, pa do svih bezbedonosnih procesa koji tamo moraju da se poštuju”, dodaje.
Kada je reč o radnicima koji rade “na crno”, tu nema ničega – nema radnih uslova, radnici nisu prijavljeni i osigurani, što je prema oceni našeg sagovornika, “potpuni kriminal”.
Postoje i primeri poslodavca koji imaju 10 do 15 radnika, a uplaćuju radnicima plate nešto iznad minimalca, dok sve ostalo ide “na ruke”.
Građevinarstvo je visokorizična profesija, u kojoj se svaki dan neko povredi, a polovina poginulih radnika u Srbiji su upravo građevinci.
“Tu nema mesta nekvalifikovanima. Obavljaju se najteži fizički poslovi. Zakoni su dobro zamišljeni i napisani, ukoliko se pridržava zakona. Naši radnici su bili najbolji radnici u svetu”, kaže Torlaković prisećajući se svih najvećih, najvažnijih i najsloženijih projekta koje su Srbi gradili širom sveta.
Radili su, kaže, i u Sibiru, u najtežim vremenskim i fizičkim uslovima.
“Tako da naši radnici – niti su lenji, niti su razmaženi. Jednostavno, postoje vremenski uslovi kad ne možete da radite. Znači, vi na minusu možete da betonirate, pod uslovom da je to sve u skladu sa tehnološkim procesom, možete da čistite neki šut od zgrade, ali ne možete gomilu građevinskih poslova da radite. I sada, Kinez je došao ovde upućen iz svoje zemlje. Nema on šta da se pita hoće li ili neće. On izlazi ujutru da radi. Ali postoje humani uslovi i nehumani uslovi za radnike. Ako Kinez radi u nehumanim uslovima, to je njegova stvar. Naš radnik koji je ostao ovde da radi i koji zna da radi je vrlo disciplinovan i zna posao”, objašnjavan sagovornik portala N1.
Kako ističe, naši radnici su dobri, obučeni i kvalitetni majstori, a to što odlaze u inostranstvo, pa rade tamo – to je posebna stvar. Naglašava i da se masovni odlazak građevinskih radnika nije dogodio preko noći.
Proces je počeo još između 2014. i 2018. godine, a kulminirao je nakon 2020, kada su se otvorila tržišta Nemačke, Hrvatske i Slovenije. Razlozi nisu bile samo plate, već ceo sistem rada u Srbiji – rad “na crno” i prijave na minimalac, nesigurnost u slučaju povrede, slaba zaštita na radu i neizvesne penzije.
Iskusni majstori u Srbiji mogli su da zarade 1.200 do 1.500 evra, dok su u inostranstvu za isti posao dobijali i više od 3.000 evra – uz plaćen smeštaj i jasno definisana prava. Rezultat je bio očekivan – oni najbolji su otišli, pokazuju podaci ovog sindikata.
U građevinarstvu se znanje prenosi kroz praksu. Mlađi radnici uče od starijih, isto kao što mladi inženjeri i šefovi gradilišta stiču iskustvo uz kolege koji su dugo u poslu. Zanatski rad se ne može naučiti preko noći – on se uči na gradilištu, od starijih i iskusnijih.
Kada se pogleda šta je srpska građevinska operativa nekada gradila širom sveta, jasno je koliko je to bila snažna i cenjena industrija. Zato, kaže Torlaković, često reaguje kada čuje tvrdnje da nas drugi danas “uče kako se gradi”, jer domaći radnici imaju veliko iskustvo i tradiciju.
Kako objašnjava, problem je, što smo uzeli da nam građevinarstvo bude zamah, a ne pratimo to sa školovanjem ili bar sa pilot projektima da bismo zadržali radnu snagu.
“A hoćemo da nam građevinarstvo i dalje napreduje. A onda kažemo, dobro, dovešćemo Turke, Kineze, Tajlanđane, Vijetnamce i sve to iz ruralnih područja. Iako se u Srbiji i dalje školuju kvalitetni građevinski inženjeri, a novi radnici se na gradilištima obučavaju, broj zaposlenih u sektoru ne prati potrebe i obim projekata”; kaže.
Govoreći o budućnosti, Torlaković ocenjuje da će domaćim radnicima i građevinskim firmama biti sve teže zbog niza problema – od nedostatka novih kadrova do ekonomskih uslova u sektoru. Upozorava da država ne može dugoročno da se oslanja na strane radnike, jer bez sopstvene jake operative nema stabilnog razvoja građevinarstva.
Zato je, zaključuje, neophodan ozbiljan program koji bi pomogao da se srpsko građevinarstvo obnovi i vrati snagu koju je nekada imalo.
