Bezbednost radnika na putevima, koja je već godinama konstantno ugrožena, nije trošak, već obaveza i odgovornost svih učesnika u sistemu saobraćaja, ukazano je danas na okruglom stolu, koji je organizovao Samostalni sindikat putara Srbije.
Iako su u pripremi novine u Zakonu o bezbednosti saobraćaja koje, prema rečima Zlatka Belencana iz Uprave saobraćajne policije, predviđaju strožije mere i veće kazne, stručnjaci ukazuju i na njihovu primenjivost.
„Nije suština samo u većoj kazni, već je pitanje da li je ona učinkovita i da li će doprineti da prekršilac u saobraćaju je ponovo napravi. Zamislite da policajac, umesto novčane kazne, može da opali šamar vozaču koji je načinio prekršaj. Verujem da bi na njega, posebno ako pored sedi njegova devojka, to sasvim drugačije uticalo“, ocenio je dr Milan Vujanić, profesor na Saobraćajnom fakultetu u Beogradu.
I Zakon iz 2009. godine je, prema njegovim rečima, bio revolucionaran u odnosu na prethodni, ali i od novog zakona očekuje dosta poboljšanja, kao i da Pravilnik o saobraćajnoj signalizaciji bude upodobljen sa evropskim standardima.
Javno preduzeće „Putevi Srbije“ je, analizom bezbednosti prilikom izvođenja radova na putu, sprovedenoj 2017-2023. godine, utvrdilo konstantan rast saobraćajnih nesreća, u kojima su učestvovali radnici zaduženi za održavanje puteva.
„Sa 50, koliko ih je bilo 2017. godine, u 2023. godini smo zabeležili 124 saobraćajne nesreće, a 18 ljudi je nastradalo u zonama radova“, ukazao je Rajko Branković iz tog preduzeća.
Prema njegovim rečima, najveći broj nezgoda se dešava oko Beograda, gde se najviše i izvode građevinski i drugi radovi, ali i na autoputevima.
„Do nesreća najčešće dolazi od aprila, kada kreće izvođenje radova, a najviše ih je u oktobru i novembru, kada je kraj radova i kada je koncentracija zaposlenih na najnižem nivou. Petak je, kao kraj radne nedelje, dominantan dan, a nesreće se najviše dešavaju između 16 i 18 časova. Brzina je najveći faktor nesreća, ali i uticaj saobraćajne signalizacije je znatan“, precizirao je Branković.
Prema njegovim rečima, nedovoljna obuka zaposlenih na gradilištu, iako je obaveza, nije se ustalila u praksi, za razliku od Nemačke, u kojoj svaki radnik svake dve godine prolazi detaljnu obuku o bezbednom ponašanju u zoni radova.
Naredni koraci tog javnog preduzeća biće standardizacija privremene signalizacije, formiranje interne baze incidenata, bolja saradnja sa MUP-om, Inspektoratom za rad i Agencijom za bezbednost saobraćaja, jačanje sistema obuke izvođača i nadzora, kao i promocija dobre prakse.
Dugoročni cilj tog preduzeća je bez poginulih i teško povređenih u zoni radova što, prema rečima direktorke Uprave za bezbednost i zdravlje na radu,Vere Božić Trefalt, nije utopija, već na tome treba svakodnevno raditi, „kako bi, bar za jednog godišnje, smanjili broj smrtnih povreda“.
