fbpx
Utorak, 16 Jula, 2024

Život u večitom minusu

Svakodnevni život većine radnika i njihovih sindikalnih predstavnika u Srbiji opterećen je mnogim brigama. Kako uspešno završiti sve radne obaveze, kako obezbediti više vremena za porodicu, kako se posvetiti dodatnom obrazovanju, jer nove tehnologije i potrebe tržište rada to nameću kao jedan od prioriteta, kako pronaći malo vremena i za odmor između dva radna dana, a pre svega kako zaraditi dovoljno da bi dostojanstveno živeli i, skoro zaboravih, zdravo se hranili.

Pri tome, Svetska zdravstvena organizacija definiše zdravlje kao stanje potpunog fizičkog, mentalnog i socijalnog blagostanja, a ne samo odsustvo bolesti i onesposobljenost.

Direktan povod za ovaj tekst je jedna od izjava novog-starog ministra finansija i potpredsednika Vlade Srbije Siniše Malog <radar.nova.rs/tema/sinisa-mali/>, tokom prošlogodišnjih pregovora o minimalnoj ceni rada, da minimalna potrošačka korpa i minimalna zarada <radar.nova.rs/tema/minimalac/> „nemaju nikakve veze“.

Preciznije, ministar reče da između njih nema „zakonske veze“. Iako u članu 112, stav 3 Zakona o radu precizno piše da se „pri utvrđivanju minimalne cene rada polazi naročito od: egzistencijalnih i socijalnih potreba zaposlenog i njegove porodice, izraženih kroz vrednost minimalne potrošačke korpe…“

Doduše, uz ovaj, za radnike i sindikate svakako najvažniji prvi parametar za određivanje minimalne zarade, dodaje se još nekoliko, a svi oni, bar po izjavama najviših državnih zvaničnika, iz godine u godinu rastu – stopa zaposlenosti na tržištu rada – raste; bruto domaći proizvod – raste, produktivnost i prosečna zarada u Republici Srbiji – rastu, a
bogami rastu i potrošačke cene.

Rast svih tih parametara konstatuje se i u majskoj analizi „Makroekonomska kretanja u Srbiji“ Narodne banke Srbije <radar.nova.rs/tema/nbs/>, u kojoj se posebno ističe da je od 2021. produktivnost glavni pokretač privrednog rasta, uz projekcije da može i u narednom srednjem roku da se očekuje kako će, uz investicije, produktivnost i dalje biti glavni podstrekač rasta BDP-a u Srbiji.

Pa šta je onda razlog za stalno nezadovoljstvo sindikalaca i radnika, pre svega visinom minimalne neto zarade, ali i decenijskim stavom političkih elita kako „izjednjačavanje minimalne zarade i minimalne potrošačke korpe, što traže sindikati, nije zakonska obaveza“ i da je to „samo želja“.

Krenimo redom. Srbija je zemlja rariteta, jer ima dve potrošačke korpe, minimalnu i prosečnu. U javnom govoru se skoro zaboravilo da smo i jednoj i drugoj pre skoro deceniju dodali atribut „nova“, kada se za potrebe računanja troškova za njihovo podmirenje prešlo sa četvoročlane na tročlanu porodicu. Pri tome, nijedna svojom strukturom – sadržajem i posebno količinama predviđenih životnih namirnica za mesec dana – ne omogućava zadovoljenje egzistencijalnih i socijalnih potreba zaposlenog i dostojanstven život, a kamoli zdravu ishranu.

Obe korpe – koje sa višemesečnim zakašnjenjem na svom sajtu objavljuje Ministarstvo unutrašnje i spoljne trgovine, tako da su polovinom juna raspoloživi tek podaci za februar – kalorično su „najpunije“ žitaricama i proizvodima od žita, posebno belim hlebom, koga ima ubedljivo najviše u minimalnoj potrošačkoj korpi. Tim količinama, uz dodatak masti, nadoknađuje se gubitak kaloričnih vrednosti zbog nedovoljnih količina drugih namirnica poput voća, povrća i ribe. U minimalnoj potrošačkoj korpi prednost se daje ugljenim hidratima i mastima, na štetu svega ostalog – vitamina, proteina, belančevina.

Siromašnima dajte hleba i masti i biće „zdravi i produktivni“, višedecenijska je poruka onih koji su iskrojili ovakvu minimalnu korpu za utvrđivanje minimalne zarade, čije izjednačavanje politička elita tretira kao sindikalni zahtev ili želju koja se ne može još ostvariti. Zato pred kamerama jedu parizer, kako bi nam tobože pokazali da je taj suhomesnati proizvod dobar, iako je jeftin. A i za to su se oni izborili.

Minimalna potrošačka korpa je u februaru ove godine koštala 53.040,56 dinara, a minimalna neto zarada je u tom mesecu iznosila 45.528 dinara. To znači da nekoliko stotina hiljada zaposlenih, koliko ih je na minimalcu, mogu da pokriju tek 85,84 odsto minimalne korpe. Za hranu i bezalkoholno piće nisu mogli, jer nisu imali, da potroše predviđenih 25.247,43 dinara mesečno, već su na raspolaganju za te potrebe imali 21.712,78 dinara mesečno, 748 dinar dnevno ili manje od 250 dinara dnevno po članu porodice.

Tokom 2022. i 2023, radnici na minimalcu primili su oko 2.226 evra manje od sume neophodne za troškove minimalne potrošačke korpe.

Za mnoge je san da za mesec dana mogu da kupe predviđenih 200 grama limuna, pola kilograma oslića, 125 grama sardina, pola kilograma spanaća, 400 grama junetine, 8,5 litara vode i sokova. Predviđeno sledovanje jaja u minimalnoj potrošačkoj korpi za tročlanu porodicu svedeno je na 48 komada mesečno ili jedno i po dnevno, odnosno pola jajeta po članu porodice dnevno. Valjda vlast računa da će tokom uskršnjih praznika ta razlika biti nadoknađena.

Gorku šalu na stranu, ovo su samo najdrastičniji primeri kakva je struktura minimalne potrošačke korpe, za koju je i bez nekih stručnijih analiza jasno da ne može zadovoljiti nutricionističke potrebe za dnevnim unosom voća, povrća, svežeg i prerađenog mesa, sveže i prerađene ribe, mlečnih i drugih proizvoda.

O tome konkretno svedoče i podaci da je u prethodne dve godine prosečna minimalna neto zarada pokrivala samo 77 odsto troškova minimalne potrošačke korpe. To drugim rečima znači da su tokom 2022. i 2023. radnici na minimalcu praktično primili 260.938 dinara ili oko 2.226 evra manje od sume koja im je bila neophodna da pokriju troškove minimalne potrošačke korpe u tom periodu. Ta razlika dodatno je uvećana u prva dva meseca ove godine na 271.362 dinara ili na 2.315 evra i predstavlja minus u kućnom budžetu takvih porodica, nastao od početka 2022. do kraja februara 2024.

Vlast je požurila da se na sva zvona pohvali kada je u januaru ove godine prosečna minimalna zarada uspela da pokrije do sada rekordnih 94,48 odsto minimalne potrošačke korpe. Nisam primetio da se iko oglasio kada je ta pokrivenost u februaru ove godine skliznula na 85,84 odsto. Ili kada je u aprilu prošle godine pala na samo 72,1 procenat. Pri tome je posebno indikativno da je za celu 2022. minimalna zarada pokrivala 77,82 odsto, a prošle godine 77,3 odsto minimalne potrošačke korpe. To sigurno ne govori u prilog tvrdnji zvaničnika da se u Srbiji svake godine živi sve bolje. Brojke pokazuju suprotno.

Te nepobitne, ali svakako nepopularne podatke i činjenice državni zvaničnici ne pominju, ne izlaze u javnost sa istinom o realnom rastu troškova života i zaobilaze činjenicu da minimalna zarada ne može da podmiri ni ovako oskudnu i siromašnu minimalnu potrošačku korpu. Uzgred, nisu učinili ništa da u tu korpu ubace i poneko sezonsko voće (jagodu, trešnju, višnju, ribizlu, kajsiju, breskvu…) i povrće i da obogate ne samo njen sadržaj, već i količine neophodnih namirnica. Kao da zaposleni nemaju iste potrebe da, osim kupusa, krompira i pasulja, ponekad pojedu i sveži umesto konzerviranog krastavca, sveži umesto zamrznutog graška i boranije. Kelj, karfiol i brokoli da i ne pominjemo, jer njih nema u minimalnoj potrošačkoj korpi.

Misli li zaista iko od zvaničnika da je mesečni iznos za obrazovanje od 136 dinara za tročlanu porodicu dovoljan? Pa, za taj novac školskom detetu ne može da se kupi nijedna sveska i olovka mesečno. Na stranu što bi za najjeftiniji laptop od 25.000 dinara moralo da se štedi 183 meseca ili više od 15 godina. Pride, kreatori potrošačke korpe očito su prevideli da i zaposleni sa najnižim primanjima povremeno moraju kod frizera. Ili smatraju da je dovoljno što ih „šišaju“ poslodavci, koji svojim radnicima plaćaju minimalac.

Metodologija, a posebno politika koja zaposlene i građane već godinama održava u statusu siromašnih, sa niskim, mizernim standardom, pokriva se medijskom propagandom o procentualnom i u evrima izraženom rastu zarada, uz izbegavanje da se kaže koliko istovremeno rastu i troškovi života, jer oni uporno rastu brže od primanja. Zaposleni u Srbiji zarađuju dinare i od njih žive. Oni hranu ne plaćaju procentima i evrima. U trgovinama i knjižarama, na pijacama i benzinskim pumpama, plaćaju dinarima, kojih nemaju dovoljno. Mnogi gladuju ili ne plaćaju račune, a život im je sveden na puko preživljavanje. Do neke tamo godine ili što narod reče – ne lipši magarče do zelene trave.

*Za Radar autorski tekst Duška Vukovića, potpredsednika Saveza samostalnih sindikata Srbije*

Povezani članci

Najnoviji članci