JAVNI SEKTOR POD PRITISKOM

Javni sektor pod pritiskom – reforma netransparentna, Zakon ponovo donet bez učešća sindikata
U Beogradu je 7. septembra 2015. godine održan seminar “Javni sektor pod pritiskomi“. Seminar, na kome su učestvovali predstavnici sindikata javnog sektora SSSS-a I UGS-a je realizovan u okviru projekta “Evropski socijalni dijalog”, koji sprovodi Savez samostalnih sindikata Srbije uz podršku Fondacije Fridrih Ebert Štiftung.
Pomoćnica ministra državne uprave i lokalne samouprave, Ivana Savićević naglasila je da se reforma javne uprave u Republici Srbiji sprovodi u skladu sa strategijom iz januara 2014. i akcionim planom iz marta 2015, koji predstavlja operacionalizaciju Strategije I definiše konkretne mere.
Ukupan broj zaposlenih na neodređeno i određeno vreme u tzv. opštoj državi u decembru 2014. godine iznosio je 500.538, prema analizi koja je urađena. Broj se odnosi na sektor države, i to onako kako ga definišu MMF i sistem nacionalnih računa – sve institucionalne jedinice koje su deo javnog sektora i koje su netržišni proizvođači, što znači da imamo 7 zaposlenih u državi na 100 stanovnika, što Srbiju dovodi ispod proseka novoprimljenih članica EU (8,1) i EU28 (8,3), a od uporedivih zemalja, jedino je iznad Makedonije (5,7). Međutim, problem predstavlja kapacitet privrede da generiše prihode kojima se rad države finansira, kao I struktura zaposlenih. Od ukupnog broja zaposlenih u Srbiji (34,2% – Srbija se po ovom indikatoru nalazi na poslednjem mestu u Evropi) čak 20,3% radi u opštoj državi. Taj udeo je viši jedino u skandinavskim zemljama, a bitno je niži u NČEU, kao i u samoj EU (18,6% i 15,8%).
Modernizacija javne uprave bi trebalo da teče u tri pravca – prilagođavanje teritorijalnog rasporeda broja zaposlenih privrednim i demografskim kretanjima što mora biti propraćeno jasnom politikom regionalnog razvoja; promena organizacionih struktura, praćena promenom strukture zaposlenih, a što bi dovelo do ušteda I postizanja više efikasnosti; jačanje finansijske discipline, kao i unapređenje načina finansiranja, tako da se resursi vezuju za potreban obim usluga, a ne za zatečeni broj zaposlenih u instituciji.
Iako prostor za smanjenje broja zaposlenih postoji, on je manji od onoga što se moglo čuti u javnosti jer glavni problemi leže u neadekvatnoj strukturi kadrova i slaboj finansijskoj disciplini. Smanjenje zaposlenosti od 15% za tri godine kako je planirano, čini se teže ostvarivim, čak i uz veće prebacivanje poslova na privatni i nevladin sektor – 2/5 zaposlenih na nivou opšte države nalazi se u sektorima koji ne mogu da naprave ozbiljne uštede bez narušavanja kapaciteta i kvaliteta usluga koje pružaju. To znači da bi ostali sektori morali da ponesu znatno veći teret smanjenja zaposlenosti, što takođe postaje teško zamislivo. Veliki rezovi u tako kratkom roku verovatno bi ozbiljnije narušili njihov kapacitet. Za dalje definisanje mogućnosti, mera, troškova i mogućih ušteda od optimizacije, ali i šire modernizacije javne uprave, Vlada RS trenutno pokreće seriju dubinskih funkcionalnih analiza koje bi trebalo da rezultiraju bitnim povećanjem produktivnosti I efikasnosti uz samanje troškova.
Govoreći o iskustvima Nemačke, Roland Tremper, potpredsednik Sindikata javnih službi Nemačke VER.di za Berlin je istakao da je javni sektor u sve većoj meri potpadao pod pritisak privatizacije. Pošto su najpre u zemljama u tranziciji u istočnoj Evropi privatizovane grane poput vodosnabdevanja ili elektro-distribucije, neoliberalna reformska praksa uvela je ista takva rešenja i u Nemačkoj. Privatizacija je bila ili formalna gde je država I dalje bila vlasnik, funkcionalna gde država poverava privatnim preduzećima obavljanje dela posla ali ne I javnu funkciju I materijalna privatizacija, gde država prepušta tržištu da odredi vrstu i količinu proizvodnje odgovarajućih dobara. Problem predstavljaju funkcionalna I materijalna privatizacija jer tu izostaje kontrola u pružanju usluga. Osnovni razlog ovakve privatizacije zapravo se nalaze u lobijima koncerna koji finansiraju konsultatre I istraživače koji savetuju lokalne uprave da sprovedu privatizaciju. Po rečima Trempera, svi sektori u Nemačkoj su došli pod udar privatrizacije – putna privreda, obrazovanje, zdravstvo, vatrogasna služba, elektroprivreda, komunalne usluge, socijalne usluge I javna uprava.
Navedeno je nekoliko negativnih primer – slučaj privatizacije škola u oblasti Ofenbah, koji je u početku predviđao uštedu od oko 18,5%, da bi usled povećanja cene zakupnine, kao I plaćanja konsultantskim firmama znatno povećao troškove koji su nadmašili ne samo Ofenbah nego ugrozili I susedne oblasti. Pored toga, naveden je primer privatizacije socijalnih usluga, brige o starim I hendikepiranim osobama u Berlinu, gde je znatno opao kvalitet usluga, smanjio se broj zaposlenih, bila evidentirana korupcija uz nezakonite zarade pojedinih direktora. Došlo je I do niza skandala npr. u slučaju „Cross Boarder Leasing“ (CBL), gde je američkim investitorima prodavana imovina grada, na primer metro, fabrika za prečišćavanje vode ili sajamske hale, a iste su odmah ponovo uzete nazad u zakup na period do 99 godina. Veliki deo kupoprodajne cene ulagan je u banke ili posrnulo američko AIG osiguravajuće društvo.
Privatizacije u javnom sektoru u Nemačkoj u većini slučajeva su se pokazale neuspešne. Utvrđeno je da privatizacija ne znači samo gubitak radnih mesta i standarda, već da ima I negativan uticaj na društvo. Iskustva Nemačke govore da je ostvarena saradnja na relaciji sindikati-nevladine organizacije kako bi se ukazalo na brojne nedostatke a javni sektor odbranio. Sindikati i predstavnici zaposlenih u javnom sektoru su pružili doprinos u cilju boljeg poslovanja javnih preduzeća.
Na pitanje: “Da li je javni sektor a priori manje efikasan u odnosu na privatni ”, – odgovor prof. dr Boža Draškovića sa Institut ekonomskih nauka je – ne. Posebno strateška preduzeća, koja su i do sada bila na udaru stihijske privatizacije uz spregu krupnog kapitala i političara, ne bi trebalo privatizovati. Drašković se založio za participaciju zaposlenih, radnika i sindikata jer bez toga nivoa kontrole nema rešenja problema. U diskusiji u kojoj su učestvovali predstavnici sindikata javnog sektora upućene su zamerke pre svega zbog izostanka socijalnog dijaloga i neuključivanja sindikata u dosadašnje rasparave, analize i samo donošenje Zakona. Sindikati su opet prinuđeni da deluju post festum, a prisutno je i nepoverenje vezano za metodologiju i način izrade analize kojim se utvrđuju viškovi. Problem svakako predstavljaju i neki članovi Zakona koji su u suprotnosti sa Ustavom, ZOR-om, međunarodnim standardima i aktima, sa nediskrimanicijom, jer pojedine grupe zaposlenih, pa i čitave sektore stavljaju u nepovoljniji položaj u odnosu na druge.
Pitanje netransparentnosti posebno je naglašeno kroz primedbe sindikalaca, licitaranje viškova u javnom sektoru putem medija, te sve češće podele radnika na relaciji javni-realni sektor. Javni sektor ima i opštedruštvenu ulogu, te je uporno insistiranje na privatizaciji značajnih infrastrukturnih sistema i strateških preduzeća, uprkos činjenici da su brojni loši primeri gde se povećava cena usluge, usluga je manje kvalitetna, a ulaganja privatnika na duži period neznatno – neshvatljivo. Ovo sve znači i smanjivanje dostupnosti građana javnim dobrima što je u suprotnosti sa milenijumskim ciljevima UN, ljudskim pravima i svakako ne vodi stabilnom i održivom razvoju.