Konferencija “Digitalizacija rada – kritički osvrt i sindikalna perspektiva”

6. oktobarbar 2021  •  24• Opširnije

konferencija U Beču je 30. septembra održana finalna konferencija projekta DiDaNet – Digitalna dunavska mreža. Prvi nosilac projekta je Austrijska konfederacija sindikata OGB i sprovodi se u pet zemalja sliva Dunava od 2020. godine.
Digitalizacija je jedna od najznačajnijih sveprožimajućih karakteristika 21. veka. Ekonomija digitalnih platformi je prisutna u sve više oblasti rada, te u EU zemljama čak 11% radne snage pruža usluge preko platformi, dok je Srbija 11. na svetu po broju radnika na platformama mereno prema broju stanovnika. Sindikati u Evropi nastoje da utiču na razvoj pravnog okvira da bi se izbegao eksploatatorski model poslovanja koji važi za radnike koji obavljaju dostavu preko platformi za dostavljanje hrane i potrepština iz supermarketa, apoteka i drugih oblika rada preko platformi. U Srbiji, Ukrajini i Moldaviji više je zastupljen rad preko digitalnih platformi od kuće ili na daljinu, za strane poslodavce. Razvoj tehnologije dovodi do racionalizacije poslovanja a troškovi poslovanja se prebacuju na platformske radnike. Radnicima je uskraćeno socijalno, zdravstveno, penziono osiguranje, neki rade ‘na crno’ dok se drugi registruju kao samo-zaposleni, algoritmi su sve više u fokusu zbog diskriminacije koju sprovode nad grupama radnika. Sve to izaziva nastanak novog “digitalnog prekarijata”.
Potpredsednica OGB Korina Šuman ukazala je da je digitalizacija dostigla vrhunac u pandemiji te da se rad od kuće ili na daljinu u nekim sektorima nametnuo za stalno. Pitanje je kako izboriti zaštitu i unapređenje radničkih prava.
Sekretar Evropske konfederacije sindikata Ludovik Vut predstavio je Direktivu EU o uslovima rada na digitalnim platformama, čije se usvajanje očekuje krajem 2021. godine i njen značaj za radnike u pogledu organizovanja, kolektivnog pregovaranja, odbrane prava na privatnost, uspostavljanja ravnoteže privatnog i poslovnog života i drugo.
Profesor radnog prava Martin Gruber-Risak istakao je da sudska praksa poslednjih godina više radi na regulativi nego zakonodavci, i da su u više navrata radnike i samo-zaposlene u procesima sa platformama Uber u Holandiji, Belgiji i Ujedinjenom kraljevstvu, Glovo u Španiji, i drugim klasifikovali kao zaposlene.
Sindikati iz svih zemalja-učesnica u Projektu (Austrija, Slovenija, Srbija, Moldavija i Ukrajina) predstavili su aktivnosti i izazove sa kojima se suočavaju radnici i sindikati u vezi sa platformskim radom. Partneri u Srbiji su Savez samostalnih sindikata Srbije i Ujedinjeni granski sindikati „Nezavisnost“ a učestvuju i Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja i Unija poslodavaca Srbije.

AKTIVNOSTI I KAMPANjE SINDIKATA ZA SIGURNIJA RADNA MESTA STOP PANDEMIJI

17. septembar 2021  •  23• Opširnije

ilustracija Promocija projekta zvanično je počela 14. aprila u Predsedništvu SSSS. Projekat je realizovan zahvaljujući Panevropskom regionalnom savetu (PERV)-kancelariji iz Sarajeva i švedskom programu podrške sindikatu „Union to Union“. Prva aktivnost, vezana je za Međunarodni i Nacionalni dan bezbednosti i zdravlja na radu 28. aprila, odnosno kampanji po gradovima u Srbiji i širenju svesti o značaju bezbednosti i zdravlju na radu. Takav trend rada pozitivno je uticao na građane, jer među ispitinicima su bili i oni koji nisu članovi sindikata i koji su rado izdvojili vreme da saznaju nešto više o radu sindikata i ovoj temi. Ovakav način kampanje je dobro prakitkovati i ubuduće jer donosi mnogo više pozitivnog efekta na imidž sindikata. Druga aktivnost je organizovana u junu mesecu i njen fokus je bio na Kovid-19 kao profesionalno oboljenje. Nažalost, Vlada RS tu inicijativu nije prihvatila, ali je svakako poljuljala stavove socijalnih partnera koji su bili portiv ovog predloga. S obzirom da je kovid i dalje prisutan širom sveta, mi ćemo i dalje nastaviti da iniciramo ovu ideju da Kovid-19 bude i u Srbiji proglašen za profesionlnu bolest. Treća aktivnost se ticala Odbora za bezbednost i zdravlje na radu i njihovog rada tokom pandemije.
Treća aktivnost je održana u periodu od 6-8. septembra u Vrnjačkoj Banji. Zbog pogoršane situacije sa Kovid-19, smanjili smo broj učesnika od predviđenih 20 koliko je prvo bilo planirano, ali povećali broj dana na seminaru . U tom periodu od tri dana učesnici su mogli da čuju stručno mišljenje pravinika iz oblasti bezebednosti i zdravlja na radu, zvanične izveštaje inspekcije rada, kao i primere dobre prakse.
Seminar su otvorili Enisa Salimović, glavni projekt menadžer PERV-a-kancelarija iz Sarajeva i Duško Vuković, potpredsednik Veća SSSS. Prvi dan seminara protekao je u izveštavanju opšteg dela projekta i šta je sve do sada urađeno u sklopu projekta.
Na seminaru su učesnici, iz različitih privrednih grana, saznali nove principe upravljanja sistemom bezbednosti i zdravlja na radu kroz primere dobre prakse iz kompanije NIS rafinerija Pančevo, Fiat automobili Kragujevac, Knjaz Miloš Aranđelovac i Marbo. Takođe, saznali su i statističke podatke o broju poginulih, teško i lako povređenih na radnom mestu u Srbiji u 2020.godini i ostale bitne informacije za funkciuonisanje sistema bezbednosti i zdravlja na radu u RS od strane predstavnika inspektorata.

U periodu januar – decembar 2020. godine, inspektori rada su izvršili ukupno 891 inspekcijski nadzor povodom prijavljenih smrtnih povreda na radu, teških povreda na radu sa smrtnim ishodom, teških povreda na radu, kolektivnih i lakih povreda na radu, i to:

  • 31 nadzora povodom smrtnih povreda na radu;
  • 12 nadzora povodom teških povreda na radu sa smrtnim ishodom;
  • 798 nadzora povodom teških povreda na radu;
  • 15 nadzora povodom kolektivnih povreda na radu;
  • 375 nadzora povodom lakih povreda na radu.
Treći dan je započeta sa pravima i obavezema koji zaposleni imaju za vreme pandemije. Učesnici seminara su imali mogućnost da pravniku postave pitanja realne situacije i da pokušaju da nađu odgovor na problem. Ova tema je otvorila veliku diskusiju i predtavljanje problema sa kojima su se ljudi suočavali, najviše ih je bio u vezi rada od kuće, jer naš Zakon o radu nema precizno definisane odredbe.
Takođe, učesnici su upoznati detaljno i sa aktivnostima koje je Savez sproeveo za vreme pandemije.
Utisci o seminaru su zabeleženi vidio snimkom koji će biti okačen na JT kanalu Saveza. Taj video će da se odnosi na sve tri aktivnosti koje su spovedene tokom ovih godinu dana sproveđenja projekta.

Filenseri su tu, a gde je obećani zakon?

2. septembar 2021  •  22• Opširnije

didinet Bilo je potrebno da frilenseri 2020. izađu na ulice da bi se u potpunosti razgolitila anahronost Zakona o porezu na dohodak građana i nejednakosti koje on proizvodi. Danas je sasvim izvesno da postoji i dovoljno znanja i dovoljno sagovornika – od samih frilensera do istraživačkih institucija, poreskih eksperata i sindikata spremnih da uđu u dijalog, ne samo o spornom zakonu, već i o pitanju regulisanja nestandardnih formi rada u celini. Ipak, Vlada Srbije, koja je najavila da će Zakon o fleksibilnom radu stupiti na snagu 2022. godine, i dalje se ne oglašava.
Profesor Martin Risak, jedan od najvećih autoriteta u oblasti regulisanja položaja radnika na digitalnim platformama se nedavno našalio na tu temu. On je uzgred nabacio da su mnoge evropske vlade - nespremne da se uhvate u koštac sa regulacijom novih, nestandardnih formi rada, koje su iznikle sa širenjem upotrebe Interneta i globalizacije tržišta rada - prvo tvrdile da se čini da na tržištu ima više istraživača koji pišu o platformskom radu nego samih platformskih radnika. Sada, kad je mnoge od njih ovaj fenomen dočekao nespremne – pokazuju ogroman apetit za podacima iako, istini za volju, ne i za brzim traženjem rešenja.
Srpski slučaj je utoliko drugačiji što je od samog početka jasno da frilensera u Srbiji ima mnogo više nego istraživača. Već godinama ih ima toliko da drže Srbiju u prvih deset zemalja globalno, a u Evropi po broju radnika na onlajn platformama per kapita – o čemu govore kontinuirana svetska i domaća istraživanja.
Podataka o frilenserima je sve više – dosadašnjim istraživanjima, u julu 2021. godine, pridodato je još jedno koje je sprovelo Udruženje radnika na internetu (URI), ali je nejasno da li ih u Vladi Srbije čitaju i o njima razmišljaju.
Ovo novo istraživanje, kao i prethodna, ukazuju da je ovakav institucionalno nedorečen i poreski neujednačen položaj frilensera štetan i za same radnike i za njihove porodice, a i za Srbiju kao državu, koja se suočava sa sve više izazova u zadržavanju kvalitetne radne snage.
U tekstu ispod sumiraćemo rezultate ankete URI i uporediti ih sa prethodnim istraživanjima.
Istraživanje pod nazivom ‚‚Ko su radnici na internetu, čime se bave i šta im treba?”, koje je sproveo URI u periodu od 25. juna do 10. jula, predstavlja do sada najmasovnije anketno istraživanje radnika na onlajn platformama u Srbiji. Ono je, u trenutku objavljivanja rezultata, obuhvatilo 798 osoba, prema 480 ispitanika u anketi NALED i 228 ispitanika u prvom istraživanju ovog fenomena u Srbiji koje je 2018. godine sproveo Centar za istraživanje javnih politika, i dalje jedina istraživačka organizacija koja kontinuirano istražuje ovaj fenomen.
Sve navedene ankete bile su usmerene na istraživanje demografskih karakteristika i socioekonomskog statusa radnika na internetu, vrstama i formama njihovog angažovanja i načina prihodovanja, potrebama i očekivanjima u vezi sa budućim pravnim okvirom i poreskim pristupom u oporezivanju ove forme rada. Istraživanjem Centra obuhvaćena su i druga pitanja iz dimenzije dostojanstvenog rada, uključujući sindikalno organizovanje i delovanje.
Sve ankete su imale prigodan uzorak, odnosno oslanjale su se na odgovore ispitanika koji su želeli da odgovore na upitnik deljen na društvenim mrežama ili u okviru neformalnih zajednica frilensera.
Dosadašnja istraživanja uglavnom su ukazivala na to da se muškarci mnogo češće opredeljuju za frilensing od žena. Nasuprot tome, anketa URI govori o rodnom balansu. U prigodnom uzorku URI bilo je 49,2% žena i 50,8% muškaraca. Ovo je posledica činjenice da u uzorku URI ima više ispitanika i ispitanica sa jezičkih platformi na kojima dominiraju žene, dok su prethodnim istraživanjem uglavnom bili obuhvaćeni radnici i radnice koji rade na globalnim opštim platformama na kojima su dominantno muškarci.
U anketama su korišćeni različiti pristupi u klasifikovanju prosečne starosti radnika na onlajn platformama. Tako anketa Centra pokazuje da prosečan frilenser i frilenserka imaju između 25 i 29 godina, istraživanje NALED sugeriše da je prosečan frilenser muškarac koji ima između 20 i 40 godina, dok se u istraživanju URI navodi da je polovina frilensera u grupi od 26 do 35 godina.
Sva sprovedena istraživanja pokazuju da su frilenseri, bez obzira na pol, najčešće visoko obrazovani pojedinci i da većina ima diplomu osnovnih studija ili iznad (80%), kao i da je broj frilensera sa srednjom stručnom spremom takođe značajan i da se, u zavisnosti od ankete, kreće između jedne petine i jedne trećine radnika.
Sve ankete, kao i istraživanja sa drugačijim metodološkim pristupom, pokazuju da raste broj frilensera kojima je rad na platformama osnovni izvor prihoda „od kojih oni žive, plaćaju račune i tekuće obaveze i izdržavaju svoje porodice, najčešće roditelje, a zatim i decu. U anketi URI je 77,7% anketiranih reklo da im je ovaj vid delatnosti jedini izvor prihoda. U istraživanju NALED-a, ovaj procenat je i nešto veći (80%), dok je prvo istraživanje Centra pokazalo da je, pogotovu među ženama, 2018. godine bio značajan broj ispitanika kojima je ovo bio dodatni posao uz neki drugi prihod od rada.
Od prvih istraživanja do danas, nije zabeležena promena u motivaciji za bavljenje frilensingom. Dominiraju tri odgovora: nemogućnost nalaženja posla u domaćim kompanijama, fleksibilnost u radu, kao i mogućnost veće zarade od one na standardnim poslovima u Srbiji.
Frilenseri mahom rade za strane poslodavce koji nisu registrovani u Srbiji i vrlo često za samo jednog dominantnog klijenta. Istraživanje URI potvrđuje već uočene karakteristike ovog rada, kada je reč o postojanju i vrsti ugovora koju frilenseri sklapaju sa poslodavcima. U anketi URI, 94% frilensera je izjavilo da ne sklapa nikakav ugovor ili da taj ugovor nema nikakav značaj u pravnom sistemu Srbije, odnosno da ne pruža nikakve garancije da će se poslodavac držati onoga što je ugovorom zaključeno. U ranijim anketama taj procenat je bio manji jer su se fokusirale na uzorak ispitanika, pretežno onih koji dolaze sa opštih platformi.
Sledstveno, sve navedene ankete pokazuju da velika većina frilensera ne ostvaruje veliki broj prava iz radnog odnosa, pre svega pravo na penzijsko i invalidsko osiguranje.
Na prvi pogled, frilenseri relativno dobro zarađuju – u istraživanju URI nešto više od 2/3 reklo je da zarađuje do 1000 evra, a zarada prosečnog frilensera iznosi oko 700 evra. Kada se odbiju troškovi, neto prosečna zarada frilensera pada na oko 560 evra. Nešto manje od polovine ispitanika te prihode ostvaruje neravnomerno, dok četvrtina nije uopšte ustalila svoje prihode.
Ovakva dinamika ostvarivanja prihoda u tesnoj je vezi sa regulisanjem sopstvenog položaja u uslovima već navedenih anahronih rešenja. U anketi URI, 83% frilensera odgovorilo je da svoju delatnost uopšte nije regulisalo, odnosno rade isključivo kao fizička lica, dok je 15% registrovano kao preduzetnici.
U svim istraživanjima - pa i u ovom najnovijem - ukazuje se na heterogen karakter angažovanja na platformama i potrebu da se predloži više rešenja koja će akomodirati ove razlike. Sami frilenseri su se u anketi URI (97%) izjasnili da je potrebno uvesti novu pravno-poresku kategoriju koja bi se odnosila isključivo na radnike na internetu.
Iskustva evropskih zemalja govore da su zakonodavci birali veoma različita rešenja, od toga da delimično akomodiraju postojeće propise do toga da (u ređim slučajevima) imaju elaborirana zakonska rešenja koja su prilagođena kako frilenserima na digitalnim platformama tako i onima koji rade preko mobilnih aplikacija za dostavu hrane i prevoz putnika.
U domaćoj stručnoj javnosti pojavilo se više predloga koji uvažavaju heterogenu strukturu frilensera i nude predloge - kako za izmene zakona o porezu na dohodak građana tako i celovitog rešavanja radno pravnog statusa frilensera. Neka od tih rešenja su u sledećim tekstovima:

Sudovi definišu pojam radnika i poslodavca, zakonodavci uglavnom ćute

15. avgust 2021  •  21• Opširnije

didinet U nedostatku jasnih smernica Međunarodne organizacije rada i Evropske komisije, sudovi i nacionalni zakonodavci u Evropi na različite načine pokušavaju da odgovore na pitanje da li su gig radnici koji rade preko digitalnih platformi, bilo na lokaciji ili na daljinu, radnici kod poslodavca ili samozaposleni preduzetnici. Različiti poslovni modeli i nedovoljno dobro razumevanje prirode posla preko platformi često dovode do oprečnih stavova donosilaca odluka, što može dovesti do sužavanja radnih prava gig radnika, upozorili su domaći i međunarodni stručnjaci u oblasti radnog prava na junskom okruglom stolu, koji je, u onlajn formi, organizovao Centar za istraživanje javnih politika.
U iščekivanju formiranja radne grupe za izradu Zakona o fleksibilnim oblicima rada, koji je najavila Vlada Republike Srbije - a koji su mnogi kao ideju već osporili, sa obrazloženjem da dovodi do razvodnjavanja radnih prava i derogiranja Zakona o radu - mišljenja i stavovi koji su se čuli na okruglom stolu predstavljaju resurs znanja za donošenje dalekosežnih odluka u kvalifikovanju ovog oblika rada.
Karlo de Markis Gomez, advokat Italijanske generalne konfederacije rada (CGIL), inače deo tima advokata koji su dobili jednu od najvažnijih evropskih presuda u oblasti nestandardnih formi rada (u Torinu), ukazao je na tri važne dileme sa kojima su se sudovi suočili: prva je novi organizacioni model (platforme), koji uz pomoć algoritma omogućava da se u realnom vremenu obezbedi trenutna raspoloživost radne snage, što je novi model rada. „U radnim sporovima pred našim sudovima, naviknutim na standardna zaposlenja u firmi i sa uobičajenim radnim vremenom, ovaj novi oblik rada je došao kao svojevrstan šok“, rekao je de Markis.
Ovaj novi model rada može se posmatrati kao tradicionalni rad kod poslodavca ili kao vrsta samostalnog rada u svojstvu preduzetnika. U pokušaju da odgovore na ovo pitanje, sudovi u Italiji sledili su primer drugih evropskih sudova koji su se upustili u pokušaj kvalifikovanja ovakvog radnog odnosa.
S obzirom da je italijanski zakonodavac uveo čitav niz novih zakonskih odredbi kojima su se bliže definisale vrste, podvrste, kategorije, potkategorije i prošireni ili parcijalni oblici ovog rada, problem za sudije je nastao u trenutku kada je trebalo konkretno utvrditi o kom obliku rada je reč.
Zašto? Zato što je u radnim sporovima koji su se našli pred sudovima istican princip „slobode“ radnika, koji navodno ima diskreciono pravo da u svakom trenutku prihvati ili odbije radni angažman.
Prve presude italijanskih sudova nisu išle u korist radnika i u svojim odlukama oni nisu priznavali postojanje bilo kakvog vida rada kod poslodavca, čak ni delimičnog, sve dok Apelacioni sud u Torinu, a zatim i Vrhovni kasacioni sud Italije i drugi sudovi nisu, svaki na svoj način, obrazložili svoje stanovište da je odnos platforme za naručivanje i dostavljača hrane odnos poslodavca i radnika, ceneći pre svega način obavljanja posla odnosno subordinaciju dostavljača u odnosu na platformu. Sudovi su demistifikovali pitanje navodne slobode odluke dostavljača da prihvate ili odbiju porudžbinu, i takođe da ih posedovanje bicikla kao sredstva rada čini preduzetnicima koji samostalno obavljaju posao.
Zakonodavci su mnogo ređe pokušavali da se bave ovim radom, a i tada, često, pogrešno. U Italiji je zakonodavac preko loše koordinisanih intervencija proizveo rizik od stvaranja zone oslabljene zaštite, tako što je uveo posebne odredbe u vezi sa digitalnim radnicima čime je stvoren rizik da radnici u budućnosti budu zakonski vidno oslabljeni, po principu „dam ti neka, ali ti ne dam sva prava“, smatra de Markis.
Ovaj pogrešan pristup problemu je posledica nedostatka opšteg pristupa koji očekujemo od Evropske komisije i Međunarodne organizacije rada, smatra Bojan Urdarević, profesor radnog prva na Pravnom fakultetu u Kragujevcu. „Taj univerzalni pristup bi značio da se svim radnicima prizna svojstvo zaposlenog, i da se potom jednom klauzulom ili članom u radnim zakonodavstvima precizira da se platformski radnici smatraju zaposlenim - osim ako platforma kao poslodavac ne dokaže suprotno, kao što je to već predložio Nemački sindikat metalaca (IG Metal).“
Ipak, kaže Urdarević, mora se voditi računa da nisu sve platforme iste. Na primer, LinkedIn, kao i neke druge platforme, po njemu funkcioniše kao posebna vrsta privatne agencije za zapošljavanje, koja za svoj posao naplaćuje proviziju, što je, na primer, potpuno suprotno Konvenciji 181 MOR. Ipak, neke od njih su samo instrumenti, sredstva za rad - a ne poslodavci i potpadaju pod niz drugih propisa koji se tiču autorskog prava, pitanja zaštite podataka o ličnosti, bezbednosti i zdravlja na radu, uključujući i pitanja poreskog prava.
Drugo pitanje koje je jako važno, a vezano za platforme jesu algoritmi, čiju suštinu nedovoljno poznajemo, dok je treće pitanje sindikalnog organizovanja i kolektivnog pregovaranja ovih radnika. Ranija doktrina radnog zakonodavstva je bila takva da samozaposlena lica nemaju prava iz radnog odnosa, pa samim tim ni pravo na kolektivno pregovaranje. Danas se, međutim, „vetrovi radnog zakonodavstva“ menjaju tako da se sve više ide ka priznavanju prava na kolektivno pregovaranje.
Potreba za redefinisanjem arhaičnog radnog zakonodavstva, koje poznaje samo bilateralne radne odnose zasnovane na relaciji poslodavac – zaposleni je postojala i pre pojave digitalnih internet platformi. Novi oblici rada neretko podrazumevaju trostranost, kao na primer agencijski rad ili rad na platformama.
Ipak, radno zakonodavstvo se vrlo sporo menja i zbog toga što oni koji uživaju prava iz Zakona o radu ne žele da ta prava budu preispitivana jer imaju bojazan da će izgubiti one beneficije i prava koja su već osvojena. „To je jedan od motiva za donošenje posebnih zakona o sezonskom poslu, platformskom radu… i onda se radno zakonodavstvo kruni, a zakon o radu postaje jedan relikt - samo jedan artefakt koji neće ničemu služiti jer će sve oblasti rada biti regulisane posebnim propisima, koji imaju imaju prednost u odnosu na opšti,“ smatra Urdarević.
Martin Risak, profesor radnog prava Univerziteta u Beču smatra da su zakonodavci oprezni jer platformski rad predstavlja samo jedno uveličavajuće staklo, koje pokazuje na koji način će tehnologije uticati na prirodu rada uopšte.
„On je neka vrsta testa, i zato je zadobio tako važno mesto u političkim raspravama.“ Drugi razlog za oklevanje zakonodavaca je činjenica da platforme ispunjavaju jednu korisnu funkciju u društvu, posebno kada govorimo o zadovoljavanju potreba potrošača. Čak i sami sindikati suzdržavaju se da stanu na stranu ovih radnika jer i njihovi članovi uživaju koristi od ove jeftine i efikasne usluge. Ono što dodatno otežava situaciju je činjenica da su radnici angažovani preko ovih platformi često migranti, slabo obrazovani i stoga neskloni da iniciraju sudske sporove.
Suzdržanost zakonodavaca dovela nas je do toga da sudije sve više ulaze u posao zakonodavaca koji se upuštaju u intepretaciju pojmova poslodavca i radnika koji odgovaraju 21. veku, a to ne bi trebalo da bude slučaj. „Jedini pravi odgovor trebalo bi da bude nadnacionalno zakonodavstvo, koje bi onda bilo primenjivano na nivou država“, smatra Risak. O tome ćemo više znati krajem ove godine kada Evropska komisija privede kraju rad na izradi Direktive o platformskom radu, koja je trenutno u procesu konsultacija.
Prvi pokušaj uspostavljanja jedinstvenih pravila učinjen je polovinom 2019. godine, kada su na nivou EU istovremeno usvojena dva akta: 1. Direktiva o transparentnim i predvidivim uslovima rada, i 2. Uredba o pravednim i transparentnim uslovima za poslovne korisnike usluga internet-posrednika. Iako su ovi propisi moderniji, oni ne donose mnogo suštinski novog kada su u pitanju platformski radnici. Jedno od dobrih rešenja je član 10 Direktive koji se odnosi na minimum predvidivosti rada, jer ovaj član nalaže da svaki radnik koji radi sa potpuno ili pretežno nepredvidljivim radnim vremenom - a što i jeste jedna od glavnih odlika platformskog rada - može da odbije da obavlja rad ukoliko ga poslodavac nije blagovremeno obavestio o broju radnih sati i periodu u okviru radnog dana u kojem bi trebalo da se izvršava predviđeni rad, istakao je Darko Božičić, asistent na Pravnom fakultetu u Novom Sadu. “Tako možemo da govorimo o nekoj maloj dozi slobode izbora, odnosno prave fleksibilnosti rada”.
Kada govorimo o algoritamskom delovanju, Božičić ističe da su automatizacija i veštačka inteligencija zapravo promenile prirodu poslodavca. “Poslodavac je sada taj koji je automatizovan i pod vođstvom informacionih tehnologija i upravo zato mislim da novi akt Evropske komisije, koji bi na sveobuhvatan način trebalo da reguliše položaj platformskih radnika, mora ići ruku pod ruku sa predlogom uredbe o harmonizaciji pravila u vezi sa upotrebom veštačke inteligencije u Evropskoj uniji, koja na određeni način reguliše upravo primenu veštačke inteligencije u procesu funkcionisanja algoritama. To može da bude jedan početni, prvi korak u daljoj zaštiti digitalnih radnika i otkrivanju ‘crne kutije’ algoritamskog delovanja na kojem je zasnovana platforma”.
Senad Jašarević, profesor radnog prava na Pravnom fakultetu u Novom Sadu istakao je primer hrvatskog zakonodavca koji kaže da “ukoliko poslodavac sa radnikom sklopi ugovor za obavljanje posla koji, s obzirom na prirodu i vrstu rada i ovlašćenja poslodavca ima obeležja posla za koji se zasniva radni odnos, smatra se da je s radnikom sklopio ugovor o radu - osim ako poslodavac ne dokaže suprotno.” Iako je ovo hvale vredan pomak, neophodna je i nova Direktiva i međunarodni dogovor, nalik na onaj koji su nedavno postigle zemlje G7 u vezi sa oporezivanjem kompanija. “Njima su, očigledno, porezi mnogo važniji od položaja radnika ali će i to, čini mi se, uskoro doći na red”, smatra Jašarević.
Silvija Rainone istraživačica Evropskog sindikalnog instituta (ETUI) je ukazala na vezu između platformskog rada i nestandardnih formi rada odnosno na činjenicu da je platformski rad samo nova verzija dobro poznatog najamnog rada.
Način na koji se svaki regulator - bilo nacionalni ili evropski - obraća platformi predstavlja putokaz za razumevanje na koji način taj regulator zamišlja rad i ulogu rada u društvu. Dostizanje ambiciozno postavljenih stopa zaposlenosti, uz produktivnost i rast su tokom 90-ih i početkom 2000-ih postali među najvažnijim ciljevima EU, a kao rezultat pritiska da se dostignu globalna merila produktivnosti. “Rad na platformama kao nestandardnom obliku rada je otkrio činjenicu da su evropski i nacionalni zakonodavci sada pomalo zbunjeni jer se suočavaju sa sudskim procesima i pitanjem šta zaista raditi, da li ga „pustiti“, jer navodno, pruža veću stopu zaposlenosti … ili ipak pokušati s pružanjem veće zaštite ovim radnicima”, navela je Rainone. To je ta snažna dvosmislenost i to je takođe razlog zašto pravosuđe pronalazi mogućnosti da definiše glavne izazove i pruži rešenja koje bi ti zakonodavci mogli da koriste.
ETUI je, ističe Rainone, kroz svoja istraživanja demistifikovao ocene da je rad na platformama rešenje za inkluzivnije tržište rada sa visokim performansama. Iako, uz pomoć platformi, na tržište rada ulazi veći broj ljudi, oni to čine sa znatno sniženim standardima rada i tako doprinose spuštanju opštih standarda rada u tradicionalnim radnim odnosima. “Otuda, umesto što pokušavamo da sagledavamo šanse za pronalaženje rada na neregulisanom tržištu rada koje nude platforme, bilo bi znatno korisnije da se usredsredimo na rizike koje ovaj trend donosi, odnosno na visoku nezaštićenost radnika po cenu zanemarljivog rasta stope zaposlenosti” smatra Rainone. Ona je takođe dodala da je važno razmisliti o rizicima nižih prihoda od poreza na takve zarade koji potkopavaju postojeće standarde socijalne države, podstičući nelojalnu utakmicu između standardnih poslodavaca i platformi, koje uživaju znatno niže poresko opterećenje.
U dosadašnjim konsultacijama oko nove direktive EU o platformskom radu pojavila se i opcija treće (među)kategorije radnika na platformama sa redukovanim radnim pravima. Tu leži rizik od stvaranja „zakonodavnog trojanskog konja“, kroz koji će se proširiti siva zona, gde će poslodavci progresivno prilagođavati prava koja treba da uživaju radnici. “Ovo je posebno rizično u sadašnjem trenutku, kada su platforme tokom Covid-19 znatno ojačale. Ovde ne govorimo samo o radu na lokaciji preko platformi već o velikom povećanju rada posredovanog tehnologijom, koji predstavlja sivu zonu koja se brzo širi“, upozorila je Rainone.
Za nju se kao jedino ispravno rešenje nameće opcija proširivanja obima radnog prava kakvo imamo i zakona o radu i na sve one koji rade na platformama. Za nju se, kao jedino ispravno rešenje, nameće opcija proširivanja opsega postojećih radnih prava i zakona o radu i na sve one koji rade na platformama. To će zahtevati vrlo argumentovanu raspravu i razumevanje među regulatorima i sudijama, kako je objasnio advokat de Markis - da bi se razjasnilo da je algoritam još jedan izraz upravljačkog autoriteta. Na kraju, diskutanti su zaključili da je veoma važno organizovati ovakve skupove u koje treba uključiti i predstavnike sudova, da bi bolje razumeli mehanizam rada platformi.
„Apstraktne debate o radu kod poslodavca ili samostalnom radu neće imati težinu ako se ne sagleda i ukoliko se ne razume kako tačno funkcionišu platforme, kako se preko njih organizuje rad i koji je njihov jezik. Susreti poput ovih, na kojima se razmenjuju iskustva i uočavaju osobenosti ove vrste rada veoma su korisni i moramo se nadati da će to dovesti do boljeg razumevanja ove vrste rada“, zaključio je de Markis.

Sindikati su za održiva i kvalitetna radna mesta

15. jul 2021  •  20• Opširnije

Pančevo Da li se Srbija pripremila za energetsku tranziciju i transformaciju energetskih sistema? Ima li mesta za radnike u zelenom dogovoru i zelenoj ekonomiji? Da li su pobune radnika rezultat neobaveštenosti i da li je zaštita životne sredine ekološko, ekonomsko, a sve više i političko pitanje? Znači li dekarbonizacija čist i zdrav vazduh ili predstavlja pritisak za energetsko potčinjavanje slabije razvijenih zemalja? Da li postoji dilema zdravlje ili milioni? Imaju li sindikati, kao kolektivni glas radnika, odgovor na globalni izazov?
Na ova pitanja nastojali su da daju odgovore uvodničari na Okruglom stolu pod sloganom “Zaštita životne sredine i koncept društvene pravde”, koji je održan 8. jula u Pančevu u okviru projekta bezbednosti i zdravlja na radu, koji Savez samostalnih sindikata Srbije sprovodi uz podršku Američkog centra za radničku solidarnost (AFL-CIO).
Profesor Ratko Ristić, dekan Šumarskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, ukazao je na katastrofalnu situaciju kontinuiranog ugrožavanja životne sredine u Srbiji. Glavni faktori degradacije životne sredine u Srbiji su klimatske promene, erozioni procesi i bujične poplave, zagađenje (vazduha,vode,zemljišta), obešumljavanje i gubitak zelenih površina, fragmentacija šuma, šumski požari, seče šume (legalne i ilegalne), urbanizacija (nekontrolisana) multiplikuju se nesavesnim postupanjem. Kakav ćemo vazduh da dišemo i da li će se obezbediti pijaća voda zavise i od naših aktivnosti na njihovoj zaštiti. Prirodni resursi bi trebalo da budu opšte, javno dobro koje će štiti i građani, civilno društvo i sindikati.
Dr Dragana Đorđević, naučna savetnica iz Institut za hemiju, tehnologiju i metalurgiju, naglasila je da je zagađenje životne sredine, uništavanje zemljišta kroz otvaranje novih rudnika, termoelektrana, stvaranje novih jalovišta i stalnog izlivanja otpadnih voda i zagađenje reka dostiglo kritičnu masu koja zahteva angažman i struke i građana u celini.
Ukazano je i na neoliberalni pristup borbe protiv klimatskih promena i njegov okvir energetske politike koji se promovišu, a čime se samo još više pothranjuje nejednakosti, podstiče siromaštvo, isključenje radnika i potrošača i ostavlja milione ljudi u stanju energetskog prekariteta.
Potpredsednik Veća SSSS, Duško Vuković je istakao da se sindikati zalažu za alternative zasnovane na energiji kao javnom dobru, za demokratsku kontrolu sektora koja bi sprečila program dekarbonizacije motivisan isključivo profitom i omogućila da prioritet dobiju radnici, zajednice i potrebe ekologije, te tako osiguraju socijalno pravednu dekarbonizaciju.
On je ukazao da se malo ili gotovo ništa ne čini po pitanju očuvanja životne sredine, informisanje radnika i učešća sindikata u ovakvim krupnim promenama koje će ostaviti posledice na radnu i životnu sredinu. Ne može se zarad profita dozvoliti stranim investitorima da uništavaju naše prirodno bogatstvo ili da Srbija postane ogromno jalovište, deponija i skladište prljavih tehnologija. Samo sveobuhvatno vraćanje energetskih sistema u pravo javno vlasništvo omogućiće sindikatima da se suoče sa izazovima koji predstoje.
Polazeći od slogana da „nema poslova na mrttvoj planeti“, SSSS se i kroz svoj program aktivnosti pridružio globalnoj akciji za zaštitu životne sredine i smanjenje efekata staklene bašte i negativnih klimatskih promena. Jer vazduh koji dišemo i voda koju koristimo su nedeljivi i moraju svima biti dostupni. Stoga sindikati kao organizacije radnika i socijalne pravde se zalažu za očuvanje životne i radne sredine, za više boljih, zelenih i održivih radnih mesta.
Saša Dimitrijević iz UGS Nezavisnost istakao je da je samo u 2020 godini napravljeno 56 miliona tona građevinskog otpada. Sindikati moraju da se angažuju kroz pravednu tranziciju, obezbeđivanje kvalitetnih i zelenih radnih mesta, radnih mesta koja će biti održiva i u skladu sa očuvanjem životne sredine. S tim u vezi neophodna je stalna budnost, međusobno informisanje i umrežavanje.
Stiven Maklaud, direktor programa BZR za naš region, Američki centar solidarnosti (Solidarity Center AFL-CIO) ukazao je na pozitivne primere angažmana sindikata, lokalne i šire društvene zajednice. On je istakao da sindikati moraju da budu podrška radnicima u obezbeđivanju pravedne i socijalno prihvatljive tranzicije a što će podrazumevati i podršku u prekvalifikaciji ali i obezbeđivanje finansijskih sredstava za ublažavanje negativnih posledica po radnike.
Iako u Srbiji postoje neke najave o planovima za izdvajanje sredstava za obezbeđivanje pravedne i efikasne energetske tranzicije, da će Srbija povećati proizvodnju energije iz obnovljivih izvora na 50% u odnosu na sadašnjih 5%, malo je verovatno da će se pozitivni efekti uskoro osetiti, imajući u vidu da se paraleno zaključuju novi ugovori za otvaranje novih rudnika. Istovremeno, Srbija nema objedinjeni plan razvoja energetskog sektora, koji uključuje i klimatske promene.

Srpska vlada vs. internet frilenseri:
Dogovoren predlog izmena Zakona

28. jun 2021  •  19• Opširnije

URI Iako je za sada postignut obostrani kompromis, nameće se pitanje da li je ovo samo zatišje pred neku novu buru, i da li je ovo samo jedna od bitaka u „ratu“ između poreskih organa i radnika na internetu.
Poslanici u srpskom parlamentu usvojili su 28. aprila 2021. Zakon o izmenama i dopunama Zakona o porezu na dohodak građana i Zakon o dopuni Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje, kojim je značajno smanjen dug po osnovu prihoda frilensera koji su ostvareni od 2015. do kraja 2021. godine. kako je najavljeno, određeni deo izmena primenjivaće se od 1. januara 2022. godine sa idejom da se, u međuvremenu, frilenserima omogući da izaberu ili status preduzetnika ili osnivanje društva sa ograničenom odgovornošću. Najavljena je i izrada zakona kojim bi se regulisali nestandardni oblici rada, a u radnu grupu za izradu zakona pozvani su i predstavnici Udruženja radnika na internetu (URI).
Tako je privremeno okončan problem oporezivanja frilensera, koji je iznenada postao aktuelan 14. oktobra 2020. godine, posle odluke Poreske uprave Srbije da pet godina unazad naplati poreska dugovanja fizičkih lica koja ostvaruju prihode iz inostranstva, ostvarene radom za inostrane poslodavce. Naime, neutvrđeno veliki broj frilensera nije uplaćivao porez na prihod građana po osnovu prihoda ostvarenih u inostranstvu, bilo iz neobaveštenosti ili iz razloga što je postojeće poresko opterećenje bilo nesrazmerno veliko u odnosu na ostvarene prihode. Detalji u vezi sa poreskim tretmanom su suviše kompleksni za obim ovog teksta te ih možete pročitati ovde.
Uporedo sa najavom Poreske uprave formirano je Udruženje radnika na internetu koje je artikulisalo zahteve frilensera i istovremeno organizovalo seriju javnih debata, kampanja na društvenim mrežama i protesta ispred Parlamenta. Njihova masovnost je prevazišla sve skupove ovakve vrste organizovane u poslednjih godinu dana u Srbiji. Istovremeno, ovo su bili jedni od retkih zabeleženih protesta u Evropi a kojima je traženo regulisanje radno-pravnog statusa frilensera koji rade na globalnim digitalnim platformama.
URI je u pregovorima sa Vladom Srbije zastupao stav da Zakon o porezu na dohodak građana, donet 2001. godine, ni u okviru člana 85 „Ostali prihodi“ ne navodi kategoriju prihoda stečenih radom putem interneta niti prihode iz inostranstva. Udruženje je zastupalo stav da je propisano poresko opterećenje (do 50%) za svaki priliv iz inostranstva preveliko. Takođe, Udruženje je zastupalo stav da u Srbiji gotovo sto hiljada ljudi ostvaruje svoj glavni ili sporedni prihod putem interneta, te da u to vreme važeći zakon, donet 2001. godine ne može biti osnova za oporezivanje, i da postoji potreba za njegovom izmenom.
Udruženje je, isto tako, tvrdilo da je visoka stopa nepoštovanja poreskih propisa posledica pravnog vakuuma i neažurnosti državnih institucija u prepoznavanju rastuće kategorije radnika na internetu i zakonskog definisanja njihovog statusa, prava i obaveza. URI i neki drugi eksperti smatrali su da je u prethodnim godinama izostala savetodavna uloga Poreske uprave, čija je dužnost da radi na informisanju poreskih obveznika i edukaciji građana o poreskim obavezama. Takođe, Poreska uprava u prethodnim godinama nije sprovodila ni svoju kontrolnu ulogu, odnosno, nije obaveštavala niti opominjala poreske obveznike da izmire svoju poresku obavezu.
Zaista, prema istraživanju Svetske banke iz 2015. godine i nekih drugih istraživanja, Srbija, u poređenju sa svetom, ima jednu od najvećih zajednica frilensera koji rade preko digitalnih platformi, mereno prema udelu ove radne snage u ukupnoj aktivnoj radnoj snazi. Proteklih godina je objavljen veliki broj stranih i domaćih istraživanja u kojima je nedvosmisleno dokumentovan ovaj fenomen, i kada je ukazivano da ova oblast nije dobro regulisana. U zemljama Zapadnog Balkana, gde je takođe bilo pokušaja naplate poreskih obaveza unazad su, u međuvremenu, uvedena poreska rešenja koja su povoljnija za frilensere. To je posebno slučaj u Crnoj Gori i Severnoj Makedoniji, dok je u većini drugih evropskih zemalja poreski tretman ovih obveznika takođe generalno povoljniji.
Posle više sastanaka sa najvišim predstavnicima Vlade Srbije, ministarstva finansija i poreske uprave sa Udruženjem radnika na internetu i nekim drugim udruženjima, i nakon nekoliko obustava pregovora, usvojeno je rešenje kojim se na prihod ostvaren u periodu od 1. januara 2015. do 31. decembra 2021. uvodi poresko oslobođenje u iznosu do RSD384.000 godišnje za naknade od autorskih i srodnih prava i na ugovorene naknade za izvršeni rad, na koje se porez plaća samooporezivanjem. Pored toga, za deo ostvarenih prihoda koji prelazi iznos uvedenog poreskog oslobođenja, predviđeno je umanjenje poreske osnovice za normirane troškove u visini do 50% prihoda. Ovim izmenama je gotovo u potpunosti izbrisan dug frilensera sa manjim primanjima i značajno smanjen poreski teret onih frilensera čija su primanja bila ispod 500 evra mesečno. Ovi drugi otplaćivaće utvrđeni poreski dug u 120 mesečnih rata, odnosno, tokom perioda od 10 godina.
Takođe, postignut je dogovor da, po osnovu uplaćenih doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, obveznicima teče radni staž, što do tada nije bio slučaj. Način na koji će se vršiti ovaj obračun treba da bude utvrđen podzakonskim aktima.
Osnovica poreza na ovako ostvarene prihode će se od 1. januara 2022. određivati tako što će se bruto prihod ostvaren u kvartalu umanjivati za normirane troškove u visini trostrukog iznosa poreskog oslobođenja predviđenog za zarade (što bi trenutno iznosilo ukupno RSD 54.900). U međuvremenu, kroz rad radne grupe za izradu zakona o regulisanju nestandardnih oblika rada trebalo bi da bude odgovoreno na druge zahteve frilensera a koji se odnose na njihov radno-pravni status. Predstavnici URI zagovarali su uređenje ovih prava kroz radno zakonodavstvo.
Mnoga udruženja i mediji podržali su protest frilensera, uključujući dva najveća sindikata - Savez samostalnih sindikata Srbije (SSSS) i Ujedinjene granske sindikate „Nezavisnost“ (UGS NEZAVISNOST) - kao i Udruženje poslodavaca Srbije, nevladine organizacije poput Udruženja za zaštitu ustavnosti i zakonitosti i Tim "Kreni-Promeni“. Poreski eksperti imali su različite stavove oko toga da li je i na koji način moguće rešiti problem nastalog duga, iako se može reći da je postojao konsenzus da je postojećim zakonskim rešenjem frilenserima nametnut nesrazmerno visok teret poreskog opterećenja. Deo frilensera koji nije bio zadovoljan ovim rešenjem odvojio se od URI i organizovao zasebno udruženje, Internet radnici Srbije (IRS) koje se zalaže za potpuno brisanje poreskog duga nastalog u poslednjih pet godina. U saopštenju IRS navedeno je da su ovo udruženje osnovali aktivisti koji su mesecima protestovali, kampovali i borili se za pravedno rešenje i otpis navodnih dugovanja svih internet radnika, kao i za definisanje prihvatljivog modela oporezivanja u budućnosti - što ovim dogovorom sa Vladom Srbije nije postignuto, budući da se to rešenje odnosi „samo za jedan deo internet radnika i koji u perspektivi ne rešava pravni status ove zajednice ljudi“.
Problem oporezivanja frilensera koji ostvaruju prihode preko globalnih digitalnih platformi je izuzetno kompleksno pitanje jer predstavlja globalni fenomen i menja klasične odnose poslodavca i zaposlenog koji su obveznici poreza u istim nacionalnim granicama. Same platforme negiraju da su poslodavci i smatraju da su samo posrednici između frilensera, kao samostalno uposlenih, i njihovih klijenata. Dok se kod nekih zanimanja to može tvrditi, jer postoje elementi preduzetničkog odnosa u njihovom poslu, kod platformi koje radnicima postavljaju uslov da ne mogu da rade za druge platforme, postoji jasan odnos subordinacije koji karakteriše odnos poslodavca i radnika. S obzirom da platforme negiraju ulogu poslodavca, teret plaćanja poreza i doprinosa u potpunosti pada na one koji rade preko platformi. Pored ovih, postoje i druge dimenzije kompleksnosti utvrđivanja statusa osoba koje rade preko globalnih digitalnih platformi. Nekima o njih je ovaj posao dodatni, uz drugi redovni oflajn posao koji imaju, a nekima je ovaj posao pretežni ili jedini izvor prihoda. To znači da jedno rešenje ne odgovara svima.
Neki eksperti za radno pravo i istraživači zastupaju stav da nestandardni oblici rada, uključujući tu i frilensere, treba da budu regulisani budućim Zakonom o radu. Sadašnji Zakon ne prepoznaje radnike na internetu na odgovarajući način, niti definiše njihova prava i obaveze.
URI zastupa stav da radnici na internetu treba da imaju mogućnost za socijalnu zaštitu uključujući ovde i pravo na bolovanje, trudničko i porodiljsko odsustvo. Postojećim Zakonom o obaveznom socijalnom osiguranju propisano je da su lica koja ostvaruju ugovorenu naknadu obveznici doprinosa, ali - do stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju decembra 2019. godine - fizičko lice koje nema status zaposlenog nije moglo da bude u svojstvu osiguranika tj. nije se mogao upisati radni staž niti se zdravstveno osigurati. To pitanje nije u celosti rešeno ni do danas. Očekuje se da će podzakonskim aktima biti razrešeno kako će radnicima na internetu biti omogućeno upisivanje radnog staža, srazmerno uplaćenom delu obaveza.
Rok za usvajanje svih zakonskih propisa koji će definisati budući status radnika na internetu, pomeren je na 1. januar 2022. godine, do kada će važiti do sada dogovoreni uslovi.
Udruženje radnika na internetu smatra da će usvajanje rešenja do kojeg su došli u pregovorima sa Vladom doneti olakšanje i rasterećenje velikom broju frilensera, iako je daleko od idealnog. Oni su najavili da će u radnoj grupi za donošenje zakona o nestandardnim oblicima rada tražiti da se „uredi zakonski status i uvede fer model oporezivanja koji će nam osigurati budućnost“.

Kakva radna prava imaju dostavljači
iz ‘Glovo’, ‘Wolt’ i ‘Donesi’?

23. jun 2021  •  18a• Opširnije

dostavljači Digitalne platforme poput Glovo, Wolt, Donesi i CarGo tretiraju radnike kao „nezavisne pružaoce usluga“, a ne kao zaposlene. Time se zaobilaze njihova prava na sindikalno organizovanje i socijalnu zaštitu, zagarantovana onima koji imaju uobičajene ugovore o radu, pokazuje studija Centra za istraživanje javnih politika.
https://publicpolicy.rs/.../7541feaa6a2ab37f0f57ea39f035f... )
Propisi koji normativno regulišu rad i prava iz rada u Republici Srbiji, pa i Zakon o radu, umesto termina „radnik“, koriste termin „zaposleni“, što podrazumeva potpisan standardni ugovor o radu, i pravo na sindikalno organizovanje garantuju isključivo „zaposlenima“. Stoga su pojedine grupe radnika, posebno onih u atipičnim formama rada kao što su radnici na poslovima dostave preko aplikacija, lišene prava na sindikalno organizovanje, a time i na kolektivno pregovaranje, štrajk i sindikalnu zaštitu.
Tokom protekle decenije je širom sveta došlo do eksplozije rada u platformskoj ekonomiji. Rad uz posredovanje platformi prodro je u sve oblasti ekonomske aktivnosti, iz korena izmenivši razumevanje rada i zaposlenosti. Ni Srbija, poput mnogih drugih zemalja, nije ostala imuna na ovaj fenomen. Pored frilensera koji rade na onlajn digitalnim platformama, odnedavno u Srbiji raste i broj angažovanih radnika preko mobilnih aplikacija za dostavu hrane kao što su Glovo, Donesi, Wolt, a i za prevoz putnika, kao što je aplikacija CarGo.
Većina tih platformi je u Srbiji aktivna od 2018. ili 2019. godine, izuzev firme Donesi (danas deo lanca Delivery Hero) koja je osnovana još 2006. godine, iako je mobilnu aplikaciju uvela tek 2014. Uprkos njihovom relativno skorašnjem ulasku na tržište, vetar u leđa ovim servisima dala je pandemija kovida-19, što je dovelo do povećanja njihove baze korisnika i broja ljudi koji rade preko platformi.
Prvo istraživanje Centra za istraživanje javnih politika o radnicima preko mobilnih aplikacija ukazuje da njima nisu dostupna mnoga prava iz standardnog radnog odnosa. Uprkos tome, platforme koje nude usluge putem mobilnih aplikacija privukle su značajan broj radnika zainteresovanih da svoj dotadašnji radni odnos na neodređeno vreme i socijalno i zdravstveno osiguranje zamene boljom zaradom i fleksibilnijim radnim vremenom.
U Srbiji na ovim poslovima rade prvenstveno muškarci srednjih godina sa relativno dugim radnim stažom koji imaju srednje ili više obrazovanje. Nasuprot tome, žene se retko bave ovim poslovima. Studenti uglavnom rade nepuno radno vreme, dok ostali rade puno radno vreme.
Usled nedostatka radnih mesta i loših uslova koji preovladavaju na domaćem tržištu rada, platforme za prevoz putnika, a naročito za dostavu, predstavljaju relativno atraktivne prilike za posao u Srbiji. One nude neprekidnu ponudu posla, zbog čega radnici mogu da ostvare dobre prihode i određeni stepen finansijske stabilnosti.
Kako pokazuju rezultati studije Centra, ovako angažovani radnici mogu da zarade između 60.000 i 200.000 dinara mesečno (između 500 i 1700 evra), što je daleko više nego što su ovi ljudi u stanju da zarade na radnom mestu sa sličnim nivoom veština. To je naročito izraženo kod radnika bez formalnih kvalifikacija ili univerzitetske diplome, koji ipak čine manjinu među dostavljačima putem mobilnih aplikacija.
Dok studenti najčešće rade nepuno radno vreme, onima kojima je to glavni posao, radni dan traje od osam do 12, ili čak 15 sati. Na mesečnom nivou, oni koji rade najviše skupe 200 do 300 sati mesečno, u poređenju sa većinom zaposlenih koji rade oko 170 sati. Ali, kada se sve sabere, zarada je iluzija, kažu neki od njih.
To je zato što ovih 60.000 i 200.000 dinara mesečno zarađeno uz visoku cenu. Pre svega, iako određuju sva pravila i uslove rada, platforme ne zapošljavaju radnike neposredno već putem posrednika koji radnicima najčešće nude prekarne ugovore o radu, odnosno ugovore o privremenom ili povremenom angažovanju, koji najčešće glase na daleko manji broj radnih sati od onog koji zaista ostvare. Pored toga, pojedini radnici uopšte i nemaju nikakve ugovore o radu, ili ne znaju šta su potpisali. Njihov odnos sa posrednicima svodi se na plaćanje izvesnog procenta agencijama (najčešće od 8% do 15%) da bi na ruke i ređe na račun dobili svoj novac. Mali broj radnika registrovao se kao preduzetnici, ali ovi nameti su preveliki za nivo zarade koju ostvaruju, pa kroz jednu preduzetničku radnju najčešće radi jedan legalan preduzetnik i nekoliko njegovih kolega, kojima u kešu isplaćuje zaradu. Zbog toga ovaj tip rada u Srbiji karakteriše nepoštovanje načela dostojanstvenog rada, odnosno ograničena socijalna zaštita, bezbednost i zdravlje na radu, stabilnost radnog mesta i mogućnosti za socijalni dijalog.
Mnogi radnici rekli su nam da ne mare za to. Neki od radnika koje je Centar intervjuisao rekli su da im zdravstveno osiguranje ne treba „jer su zdravi“, a ni penziono, jer „penzija verovatno neće ni postojati kad ja budem ostario“. Ipak, kada se povrede – a saobraćajne nezgode su u ovom poslu veoma česte – mnogi od njih u potpunosti ostaju bez prihoda i mogućnosti za lečenje, izuzev ako su osigurani preko nekog od članova porodice.
Drugo, teško je reći da li je ovaj iznos od 60.000 i 200.000 dinara bruto ili neto iznos zarade. Naime, radnici od ovog novca plaćaju svoje obroke, troškove nabavke ili popravke vozila, benzina i zamene delova, parkiranja i, kao što smo rekli, najčešće nemaju plaćeno bolovanje ili godišnji odmor, pa na njih gledaju kao na trošak.
Kao sredstvo za rad koriste svoja privatna vozila – automobile, motore ili bicikle, a troškovi amortizacije nisu uračunati u njihove zarade, sami plaćaju kazne za nepropisna parkiranja koja su ponekad neminovna prilikom dostave. Nažalost, ne prepoznaju probleme vezane za bezbednost i zdravlje na radu, već uočavaju samo problem bezbednosti u saobraćaju.
Brojne države u svetu nastoje da odgovore na izazove koje postavlja platformski rad, kako onaj onlajn tako i ovaj preko mobilnih aplikacija. Neke zemlje donose sektorske i zakone o konkurenciji, propise o radu i pravila koja se specifično odnose na onlajn platforme. Srbija se i dalje ne oglašava ni po jednom od ovih pitanja.

DigiDay – Panel diskusija o statusu i položaju online radnika

21. jun 2021  •  18• Opširnije

dostavljači https://www.youtube.com/watch?v=l85PLawP8xI

Svesni sve intenzivnijeg urušavanja radničkih i socijalnih prava koje donosi fleksibilizacija rada, UGS NEZAVISNOST i Savez samostalnih sindikata Srbije, u saradnji sa Unijom poslodavaca Srbije su, 19. maja 2021. godine, organizovali panel diskusiju pod nazivom DigiDay – Dan otvorenih vrata, koja je okupila predstavnike relevantnih organizacija i stručnjaka, ali i radnike angažovane na platformama.
Razgovore o položaju i statusu radnika angažovanih na platformama, o mogućnosti da koriste socijalna i praktikuju radna prava, uključujući i pravo na sindikalno organizovanje i zastupanje kolektivnih interesa, o zakonodavnom okviru koji uređuje oblast rada i mogućnosti da ovaj, za sada prekarni rad nađe svoje mesto u adekvatnoj regulativi i, primenom te regulative, postane dostojanstveniji, započeli su panelisti:

  • Duško Vuković, Savez samostalnih sindikata Srbije
  • Zoran Stojiljković, UGS NEZAVISNOST
  • Ljiljana Pavlović, Unija poslodavaca Srbije
  • Miran Pogačar, Udruženje radnika na internetu
  • Branka Anđelković, Centar za istraživanje javnih politika
  • Mario Reljanović, Institut za uporedno pravo
  • Blaž Gyoha, ÖGB – sindikalna centrala iz Austrije
Među učesnicima skupa bili su i radnici angažovani na platformama, mimo standardnih ugovora o radu, zainteresovani da razmene informacije u cilju identifikovanja zajedničkih i specifičnih problema, diskutuju o potencijalnim rešenjima i mogućnostima za unapređenje njihovog položaja na tržištu rada.
DigiDay je organizovan u okviru projekta DiDaNet, koji UGS NEZAVISNOST, SSSS i UPS sprovode u saradnji sa sindikalnim centralama iz Austrije, Slovenije, Ukrajine i Moldavije, a uz finansijsku podršku Ministarstva rada, socijalnih pitanja, zdravlja i zaštite potrošača Austrije. Diskusiju su moderirale Aleksandra Vitorović i Bojana Bijelović Bosanac, koje koordiniraju aktivnosti u okviru projekta DiDaNet u Srbiji.
Sama činjenica da je ovo već drugi projekat na temu digitalizacije i sve zastupljenijih fleksibilnih formi rada koji UGS NEZAVISNOST i SSSS sprovode u saradnji sa sindikalnom centralom iz Austrije pokazuje da su sindikati svesni posledica neregulisanog položaja radnika na internetu i potrebe da, vođeni principom solidarnosti, učestvuju u rešavanju problema ovih radnika.

Zašto je u Srbiji važno razgovarati o položaju radnika koji rade preko platformi?
Jednostavan odgovor na ovo pitanje ponudio je na samom početku rasprave Duško Vuković iz Saveza samostalnih sindikata Srbije koji je ukazao na brojnost ove radne snage u Srbiji koja, uz Ukrajinu, Rumuniju, Moldaviju i Severnu Makedoniju, pripada samom svetskom vrhu po broju platformskih radnika. Uprkos različitim mitovima o prednostima ovakvog rada, istraživanja Centra za istraživanje javnih politika i nedavni protesti radnika na internetu širom Srbije pokazali su da je veliki broj ovih ljudi u prekarnom statusu, izuzev malobrojne grupe onih koji su registrovani kao preduzetnici i imaju pristup zdravstvenoj i socijalnoj zaštiti. Zoran Stojiljković iz UGS NEZAVISNOST je podsetio na činjenicu da ta vrsta ekonomije ne kalkuliše pri plaćanju pripremu za zadatak, već plaća strogo kontrolisani, nadgledani, užasno iscrpljujući i frustrirajući rad, gde se samo „komad obavljenog posla“ plaća. Niko ne razmišlja o pripremi, o prethodnim znanjima i veštinama unetim u rad. Sa izbijanjem pandemije usled širenja virusa Covid-19, u Srbiji je postala vidljiva još jedna grupa prekarnih platformskih radnika, onih koji rade preko mobilnih aplikacija za dostavu hrane i prevoz putnika. Njihovi problemi po prvi put su istraženi u novoj studiji Centra i kroz pisanje portala „Mašina“. „Naši radnici koji rade na ovim platformama - ako im je to stalni radni angažman - rade oko 60 sati nedeljno, nemaju osiguranje u slučaju nesreće, i nemaju pravo na plaćeno bolovanje i plaćen odmor. Sve to je trošak koji ide iz njihovog džepa“, rekla je Branka Anđelković iz Centra za istraživanje javnih politika.
Ukratko, za obe grupe radnika, u većoj ili manjoj meri, karakteristična je nemogućnost ostvarivanja prava koja proizilaze iz Agende dostojanstvenog rada Međunarodne organizacije rada – osmočasovno radno vreme, pravo na ostvarivanje dostojanstvene zarade, pristup zdravstvenoj socijalnoj zaštiti, pravo na zaštitu na radu i sindikalno organizovanje i zastupanje. U Srbiji je ovo posebno problem jer, kako su istakli predstavnici sindikata i stručnjaci u oblasti radnog prava, aktuelni Zakon o radu prepoznaje samo zaposlene sa standardnim ugovorom o radu i poslodavce u tradicionalnom smislu, što platforme nisu. Otuda, iako je Srbija ratifikovala Konvencije Međunarodne organizacije rada (MOR) 87 i 98, koje garantuju pravo na organizovanje svim radnicima, što dalje podrazumeva njihovo uvođenje u nacionalno zakonodavstvo, u Srbiji to pravo imaju zaposleni odnosno oni sa potpisanim ugovorom o radu - ali ne i ostali radnici. To, praktično, rastuću armiju radnika u nestandardnim formama rada lišava mogućnosti sindikalnog delovanja i zaštite.
Sa stanovišta sindikata, razmatranje položaja radnika na platformama važno je iz više razloga. Prvo, zbog porasta fleksibilnih oblika rada u kojima radi oko jedne četvrtine radne snage u Srbiji, a čiji su deo radnici u honorarnoj (platformskoj/gig) ekonomiji. S tim u vezi postavlja se pitanje: mogu li se sindikati izboriti da budu ono što im Zakon o radu trenutno ne dozvoljava – da zastupaju interese svih radno angažovanih?
Drugo ključno pitanje koje se izdvojilo u diskusiji jeste pitanje „kodifikacije“, odnosno tretmana i klasifikacija radnika na platformama kao radnika ili kao samozaposlenih, odnosno preduzetnika.
Treće pitanje koje je istaknuto jeste kako definisati drugu ugovornu stranu u radnom odnosu s obzirom da je ona (poslodavac) često anonimna, skrivena i neretko kontinentalno udaljena.
„Mi to ne možemo uspešno uraditi bez međunarodne socijalne i sindikalne mreže. Bez te solidarnosti mi ne možemo da dohvatimo te ljude, ne možemo da dopremo do njih. Ne možemo bez nekog manifesta rada i definisanih minimalnih standarda koji su i materijalni, socijalni i vezani za radni proces.“, rekao je Zoran Stojiljković, predsednik UGS NEZAVISNOST.
Ko je poslodavac i da li su radnici zaista radnici ili preduzetnici?

Ključ odgovora na pomenute dileme ipak je u tome da li su radnici u ovim oblicima rada iznuđeno ili svojevoljno samozaposleni. S tim u vezi, važno je i razumevanje „algoritamskog menadžmenta“, odnosno potencijalne subordinacije kao osnova za utvrđivanje radnog statusa.
Oko ove dileme iskristalisala su se tri stava: prvo, da su radnici koji rade na internet platformama heterogena grupacija i kada je reč o tome da li se osećaju kao preduzetnici ili kao radnici i u vezi sa pravima iz radnog odnosa s obzirom na to da li im je posao na platformi glavni ili dodatni i povremeni posao. Isto, u nešto manjoj meri, važi i za dostavljače koji rade preko mobilnih aplikacija za dostavu, a kod kojih postoje jasniji elementi za utvrđivanje statusa.
Sindikati, istraživači i eksperti dele mišljenje da je za ove radnike vrlo bitno da ostvare socijalna prava, da imaju pravo na penziju i sindikalno angažovanje. „Međutim, ono što mi saznajemo od ovih radnika je da oni ne veruju u dostižnost tih ciljeva i principe dostojanstvenog rada“ rekla je Branka Anđelković iz Centra za istraživanje javnih politika. Ono što motiviše ove radnike da rade na platformama je relativno pristojan prihod i fleksibilnost koju oni vrednuju, uprkos tome što rade 60 sati nedeljno. Takođe, za njih je bitno vrlo lako ulaženje na to tržište rada gde su platforme apsolutno nediskriminatorno orijentisane. „Radnicima koji rade preko mobilnih aplikacija za dostavu je, u ovom trenutku, jedino važno da imaju nadoknadu u slučaju nesreće tokom dostave i da ne moraju da plaćaju kazne za parkiranje i otprilike to bi bilo to.“
Dok su sagovornici iz sindikata, istraživačke zajednice i eksperti za radno pravo bliži ideji da prava ovih radnika treba rešiti kroz Zakon o radu, predstavnica Unije poslodavaca Srbije Ljiljana Pavlović zagovarala je stav da radnicima na internet platformama treba pomoći tako što bi im bio smanjen poreski teret, i tako olakšati uslove za započinjanje i razvoj svog biznisa. „Status i položaj digitalnih radnika svakako moraju da se urede na neki način, ali da bismo uopšte mogli da ozbiljno lociramo neke ključne preporuke u tom pravcu potrebno je da najpre razumemo potrebe ljudi na platformama, a među njima svakako imate i one koji zaista ne žele da imaju takav vid organizovanja koji liči na radno angažovanje. Oni, naprosto, žele da samostalno određuju kad će da rade, s kim će da rade, koliko će da rade. U tom smislu, to je daleko od onoga što spada u standardno zaposlenje, i onda je vrlo teško stavljati te ljude u takve okvire. U tom smislu, mi predlažemo da sve one koji žele da sami određuju kad, koliko i sa kim će da rade, na neki način „legalizujemo“, i to kroz osnivanje preduzetničkih radnji, odnosno kroz osnivanje sopstvenog biznisa“, rekla je Pavlović.
U daljem toku diskusije razmatrane su opcije koje će potencijalno doneti najavljeni Zakon o fleksibilnim oblicima rada i evropskim praksama koje takođe laviraju oko ove dileme - preduzetnik, samozaposleni ili radnik.
Miran Pogačar, predsednik Udruženja radnika na internetu (URI) kazao je da je heterogenost radnika na internetu, od kojih se neki osećaju kao preduzetnici a drugi kao radnici, činila komplikovanom formulisanje zajedničke pozicije svih članova u trenutku kada je Poreska uprava zapretila da će im naplatiti poreze za prethodnih pet godina. Iza slogana o zajedništvu stali su i ljudi koji se osećaju kao radnici i oni koji bi radije bili preduzetnici, oni kojima je to glavno zaposlenje i drugi kojima je rad na internetu dodatni ili usputan posao. To je otežalo i dolaženje do rešenja koje bi dugoročno moglo predstavljati prihvatljivu soluciju za sve. Dok rukovodstvo URI stoji na stanovištu da je za radnike na internetu najvažnije da oni budu prepoznati u Zakonu o radu i da se njihov poreski teret uskladi sa činjenicom da su oni, po sadašnjem zakonskom rešenju, dužni da plaćaju poreze i kao zaposleni i kao poslodavci, za Vladu Srbije je, po mišljenju Pogačara, rešenje o oprostu dela duga bilo samo privremeni pakt posle koga se očekuje da se frilenseri registruju kao preduzetnici ili preduzeće sa ograničenom odgovornošću. „Naša pozicija kao organizacije koja se vodila sindikalnim načelima prvenstveno je bila da status radnika koji rade preko internetamora biti u skladu sa njihovim pravima“, rekao je Pogačar. URI je sa tom ambicijom ušao u radnu grupu za izradu Zakona o fleksibilnim oblicima rada koji bi trebalo da bude donesen do početka 2022. godine.

Šta očekivati od Zakona o fleksibilnim oblicima rada?
Profesor Mario Reljanović, izrazio je strah da će zakon o fleksibilnom radu biti uveden na mala vrata, bez izmena Zakona o radu. Ako se sa te tačke gledišta pogledaju rezultati pregovora Vlade Srbije i URI oko oporezivanja frilensera, čini se da je „to praktično teranje, odnosno motivacija da radnici na internetu pređu u preduzetnike“, ali se onda postavlja pitanje šta je sa onima koji zarađuju „dovoljno malo“ da to sebi ne mogu da priušte.
„Nama je potrebna suštinska izmena, koja može da dođe samo kroz Zakon o radu - a to je da mi vratimo radnike u Zakon o radu, kao i da vratimo radnike u smislu definicije radnika, da svako ko ulaže rad mora da ostvaruje neka osnovna radna prava. Današnja podela na rad u radnom odnosu i na rad van radnog odnosa je besmislena i poprilično jedinstvena u zakonodavstvu generalno - kako u svetu tako i u Evropi i, naravno - neprepoznata, pa čak i u Evropskoj uniji. To će morati da se menja“, rekao je Reljanović.
Nacionalna zakonodavstva u nekoliko evropskih zemalja daju primere za rešavanje statusa radnika koji rade preko mobilnih aplikacija za dostavu, ali ne i radnika na internetu čiji poslodavac nije registrovan i nema imovinu u Republici Srbiji, naveo je Reljanović.
Na evropskom nivou je već nekoliko godina u toku javna rasprava o pravnom okviru za regulaciju rada na platformama i unutar EU institucija. Primer ovog delovanja je EU Direktiva 2019/1152 o transparentnim i predvidivim uslovima rada, koja sadrži nagoveštaj da se radnici na platformi moraju smatrati zaposlenima ukoliko su ispunjeni izvesni kriterijumi. Druga takozvana Uredba 2019/1150 o pravednim i transparentnim uslovima za poslovne korisnike usluga Internet posrednika direktno je povezana sa poslovanjem platformi. Ona, međutim, pokriva jedino samozaposlene, i to samo ukoliko pružaju usluge potrošačima, što znači da osnovni problem loših uslova rada u platformskoj ekonomiji ostaju nerešeni na evropskom nivou, ukazao je Blaž Gyoha, iz sindikalne centrale ÖGB iz Austrije. Sa svoje strane, sindikati se sve više uključuju u podršku ovim radnicima, pa tako ÖGB daje podršku dostavljačima preko mobilnih aplikacija za dostavu hrane i prostor gde mogu da se sretnu i da se organizuju.
On je ukazao da postoji nacrt regulative o platformskom radu čija je ključna odredba da se radnika na platformi ima tretirati zaposlenim, osim ako on izjavi drugačije - kao i da se teret dokazivanja međusobnih odnosa između platforme i radnika prenosi na platformu. Druga ideja ovog Nacrta tiče se pravnog pojašnjenja mesta rada. Druga pitanja čije se regulisanje predlaže su obaveza jednake plate, pravno pojašnjenje da vreme svakodnevnog traženja posla na virtuelnim platformama i vreme provedeno u pripravnosti „na stendbaju“ spadaju u radno vreme, zabrana ograničavanja konkurencije tokom i posle aktivnosti na platformi, i neutemeljeno isključenje primene naloga (account) ili nepoznate (neidentifikovane) deaktivacije korisničkog naloga na platformi.
Ipak, mnoge evropske zemlje priklanjaju se klasifikovanju radnika na platformama kao „samozaposlenima“, osim Francuske, Španije i nekih područja Italije gde najčešće sudovi doprinose ogoljivanju argumentacije da je platfomska ekonomija toliko nova i inovativna, da se ne uklapa u postojeće propise i da su svi platformski radnici samozaposleni.
Odluke koje se tiču reklasifikacije platformi kao poslodavaca i dostavljača ili vozača kao zaposlenika (iz tradicionalnog radnog prava) nisu samo važan korak za one koji rade u platformskoj ekonomiji već i za uspostavljanje novih definicija poslodavaca i radnika.
„Evropska unija ne insistira na nekom unificiranom rešenju za sve zemlje članice, već više sugeriše okvir, a na socijalnim partnerima na nacionalnom nivou je, praktično, da kroz pregovore i dogovore obezbede model koji bi doveo do garantovanog korpusa radnih i socijalnih prava za sve radnike, a kroz izradu i primenu nacionalnih zakonodavstava“, ukazala je Aleksandra Vitorović iz UGS NEZAVISNOST. Na to su ukazali i učesnici DigiDay iz Srbije i regiona, koji su tokom cele diskusije slali govornicima pitanja ili davali komentare. Tako je, na primer, Natalija Havelka iz Centra za mir iz Osijeka je ukazala da u Hrvatskoj nemaju zakonski regulisano pitanje platformskog rada i da je trenutno u pripremi predlog izmena Zakona o radu, pa se pretpostavlja da će javna rasprava pokazati i mogućnosti za rešavanje ovog pitanja. U tom kontekstu očekuje se kao posebno važno mišljenje Evropske komisije koja je u januaru ove godine pokrenula novi krug savetovanja sa socijalnim partnerima o rešavanju ovog pitanja.
Nekoliko frilensera iz publike je postavilo pitanje da li su platformski i gig radnici bliži zaposlenima ili preduzetnicima, i navelo da postoji tendencija države da frilenseri budu po svaku cenu „ugurani“ u status preduzetnika. „Ja, naprotiv, ne želim da budem preduzetnik, samo želim da normalno radim i živim od toga“, navela je jedna frilenserka.

Šta je rešenje za Srbiju?
Šta su potencijalna rešenja koja bi se mogla ponuditi u budućnosti, koji su to nužni koraci koji bi mogli da nas dovedu do rešenja, koji su to akteri koji bi mogli da sprovode te korake, ili koji bi nam pomagali da stignemo do tog cilja?
Za Reljanovića je najvažnije da za radnike na platformama postoji mogućnost izbora. „Da li će oni biti usmereni ka samozapošljavanju ili će biti kvalifikovani kao zaposleni, ili ćemo, možda, smisliti neki treći oblik ili ćemo biti prva zemlja u kojoj će se javljati neki međuoblici - koji nisu ni preduzetnici a nisu ni zaposleni, a karakterišu ih niže stope doprinosa, sa manje beneficija koje mogu da ostvare iz socijalnog osiguranja, ostaje da se vidi“, rekao je Reljanović.
„Iz naše istraživačke pozicije, rekli bismo da radnici koji rade u ovoj digitalnoj ekonomiji jesu radnici. Jedan od argumenta za to je što se njihovim guranjem u preduzetničke vode svi troškovi prebacuju na radnike, bez obzira da li su to radnici na internetu ili su to radnici u nekoj geografiji u kojoj se sada nalazi i Srbija. I upravo iz tog, stvarno jednostavnog razloga, mi smatramo da je jedini pravi put razmatranje mogućnosti da uvedemo neki termin „nezavisnog radnika“, za čim su posegnule i neke druge zemlje“, rekla je Branka Anđelković iz Centra i najavila da će ova istraživačka institucija uskoro izaći sa prvom procenom broja radnika na internetu iz Srbije.
Duško Vuković iz SSSS i Zoran Stojiljković iz UGS NEZAVISNOST naveli su da će sindikati, zajedno sa predstavnicima radnika na platformama, učestvovati u kreiranju ekonomskih politika kroz donošenje zakona, a čiji cilj treba da bude potpuna promena filozofije i poreskog sistema tako da rešenja budu više naklonjena jačanju solidarnosti i zaštiti radnih i socijalnih prava.
„Imamo nadeksploatisane radnike koji su angažovani za vrlo mali novac u krajnje fleksibilnim oblicima, i kojima treba neka vrsta sindikalnog ili kvazi-sindikalnog organizovanja, imamo veliki broj ljudi koji žele regulaciju svojih koliko radnih prava toliko i ugovornih obaveza, poreskih i socijalnih, za koje su tangentna organizacija pre svega sindikati, ali i državni organi koji hoće da smanje te rizike od samozapošljavanja. Takođe, treba da vidimo da li zaista ostaje nešto prostora za organizovanje unutar poslodavačke unije“, rekao je Zoran Stojiljković naglašavajući da „moramo zajednički pronaći neku vrstu radne ili socijalne regulacije držeći se pritom evropskog okvira pri izradi, kao i korekcijama nacionalnog zakonodavstva, što i jeste obaveza zemalja u postupku pristupanja EU“.
I Miran Pogačar iz URI složio se da je potrebna zajednička borba sa sindikatima, ne samo u Srbiji već na međunarodnom nivou. On je, međutim, rekao da država nije dobar partner ni radnicima na platformama ni radnicima van platformi. URI razmatra izradu sopstvene platforme za rad i organizovanje pod sopstvenim - boljim uslovima nego što nude inostrane platforme, radi zastupanja interesa radnika i sigurnosti u radu.
Aleksandra Vitorović i Bojana Bijelović Bosanac, koordinatorke projekta DiDaNet u Srbiji, zatvarajući DigiDay, naglasile su značaj širih i blagovremenih diskusija o temama koje je otvorio ovaj skup i pozvale učesnike na nastavak saradnje u traganju za sveobuhvatnim rešenjima koja bi prekarni rad na platformama učinila dostojanstvenijim.

Dostojanstven rad 4.0

18. novembar 2019  •  17• Opširnije

dostojanstven rad 4.0 Pod sloganom „Dostojanstven rad 4.0” u Beču je 12. novembra 2019. održana završna konferencija u okviru projekta Dunav@rad. Skup je okupio predstavnike socijalnih partnera zemalja koje učestvuju u Projektu. Projekat, koji podržava austrijsko ministarstvo rada, zdravlja, socijalnih pitanja i zaštute potrošača, obuhvata zemlje Dunavske regije – Austriju, Bugarsku, Rumuniju i Srbiju, a usmeren je na unapredjenje saradnje izmedju zemalja, razmenu informacija i zajednički rad na rešenjima i izazovima koje digitalizacija ima na tržište rada. Na skupu su učestvovali i predstavnici Saveza samostalnih sindikata Srbije, UGS Nezavisnost, Unije poslodavaca i Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, te Centra za istraživanje javnih politika.
Svet rada u potpunosti se menja. Menja se sam zaposleni, menja se i poslodavac, menja se radno mesto, a kategorija radnog vremena ima potpuno drugačije značenje. Automatizacija i robotika uvode se u preduzeća i sve više zamenjuju ljudski rad. Nema više prljavih poslova, sve je manje i teških poslova, umesto ljudi to rade roboti. Mi smo već duboko ušli u četvrtu industrijsku revoluciju. U ovoj eri uvođenja veštačke inteligencije postavlja se pitanje gde je tu čovek, gde je radnik, a gde je i sindikat. I dok se sa jedne strane inkasira ogromna količina novca koja je raspoređena na mali broj ljudi, nejednakosti, niske zarade, neregulisani uslovi rada i minimalna, gotovo nikakva socijalna zaštita šire se i veb prostorom. S toga je neophodno da svi zajedno, a pre svega socijalni partneri deluju kako bi se zaštitio interes radnika, a socijalni i zdravstveni sistemi očuvali. U protivnom, disbalansi će biti ogromni a posledice nesagledive, što bi u krajnoj instanci dovelo do nazadovanja, odnosno regresije društva u celini.
Koliko je digitalizacija povezana są sindikatima, potvrđuje i činjenica da je sve više atipičnih poslova, ugovora na određeno vreme, ugovora są smanjenim brojem časova, kao i privremenih i povremenih poslova, te dostojanstven rad polako ulazi u sferu nesigurnog rada, a to je svakako signal za uzbinu. Martin Risak, profesor radnog prava Univerziteta u Beču je u izlaganju istakao da sa jedne strane imamo razvoj društva gde smo svi slobodni građani, a sa druge strane razvoj tehnologije. Industrijsku revoluciju 4.0 odlikuje erozija svih granica i ograničenja u preduzeću, pomeranje odnosa moći u digitalni prostor, jer moć ima onaj ko raspolaže podacima, a rad se i odvija i ocenjuje na digitalnom prostoru. Digitalizacija trenutno omogućava komotnost. Sve veći broj poslova odvijaće se preko platformi ili preko agencija za zapošljavanje, odnosno dolazi do individualizacije, a sindikati, są druge strane, pozivaju na solidarnost.
Digitalizacija neće promeniti neke stvari i dalje ćete prodavati svoj rad.
Imaćete i dodatni pritisak. Kod digitalnog rada, takođe, postoji ponuda i potražnja. Ako ne možete da radite sve više, bolje i brže moraćete da smanjite cenu svog rada da biste ostali konkurentni. A i drugi će snižavati cene, a vi morate da prehranite porodicu. Zato se moramo udružiti i reći: „Mi nećemo da radimo ispod te i te cene.“ Samo udruženi u sindikate možemo reći - „Kompanijski server se isključuje tad i tad i u tom periodu nema poziva i mejlova.” Stalna dostupnost treba da bude tema kojom sindikati treba da se bave, jer danas radno vreme nije vreme provedeno na poslu već radno vreme podrazumeva ono vreme u kojem smo dostupni. Sindikati ne mogu da zadrže, niti žele da zadrže, razvojne procese, ali mogu da spreče eroziju radnih prava, kolaps kolektivnog pregovaranja i povećanje neformalne ekonomije i nesigurnog rada.
Učesnicima je predstavljena i situacija u Regionu, kao i rezultati Projekta, čiji su motivi za pokretanje bili geografska, privredna i tržišna povezanost u okviru Dunavske regije, nova dimenzija izazova u oblasti obrazovanja i zapošljavanja usled digitalizacije, te potreba da u rešavanju izazova učestvuju socijalni partneri. U okviru Projekta realizovani su seminari i nacionalne konferencije na kojima su učestvovali predstavnici sindikata, poslodavačkih organizacija, kao i relevantnih ministarstava, te sprovedeno istraživanje i sačinjena studija o digitalizaciji, kao i istraživanje koje je sprovedeno u četiri zemlje u sektorima: automobilska industrija, zdravstvo, trgovina, finansije i turizam.
Po procenama Svetske banke, Srbija je, uz Rumuniju i Ukrajinu, najveći izvoznik „on-line“ radne snage – 80.000 do 100.000 radnika u Srbiji radi globalno živi lokalno. Ljudi koji rade preko globalnih platformi najčešće su angažovani na izradi softvera i programa (IT tehnologije), zatim na kreiranju sadržaja i prevođenju; nude kreativne usluge (dizajn) ili se bave onlajn marketingom, ili pak unosom podataka. Istraživanje Centra za javne politike pokazalo je da na platformama podjednako rade žene i muškarci, da su u pitanju uglavnom mlađi između 25 – 36 godina, te da je za onlajn radnike problem što nemaju regulisani radni status, nema bolovanja, odmora, uglavnom rade dva posla a i faktički su nevidljivi za socijalne i penzione sisteme.
Predstavnici dve sindikalne centrale iz Srbije, istakli su da su: sindikati prepoznali potrebu da se zaštite radna i socijalna prava radnika u novim oblicima rada, kao i njihovo pravo da budu organizovani, osnove za sindikalnu strategiju su razvijene. Tokom Projekta, predstavnici sindikata, udruženja poslodavaca, ministarstava, institucija i organizacija civilnog društva su zajednički razmatrali pitanje digitalizacije i posledica na tržište rada, kako bi pronašli zajednička rešenja, a prikupljene su i informacije o efektima digitalizacije u tradicionalnim sektorima, na promene na tržištu rada i na povećanje fleksibilnih oblika rada, naročito na Internetu. Priznata je i potreba za dopunama Zakona o radu, koje bi na adekvatan način pokrivale prava svih radnika u fleksibilnim oblicima rada, te redefinisale i garantovale njihovo pravo da se organizuju. Neophodno je i učešće sindikata u pripremi javnih politika u oblasti socijalne zaštite, kao i proširenje strategije za borbu protiv neformalnog rada na poslu i radu na Internetu.

Dostojanstven rad u eri digitalizacije

31. oktobar 2019  •  16• Opširnije

skup o dogotalizaciji Sindikati su preživeli i prethodne industrijske revolucije preživeće i ovu 4.0. Digitalizacija i automatizacija donose ogromne promene na tržište rada, a promene su istovremeno zadivljujuće i zastrašujuće. Iako je prioritet Vlade Srbije digitalizacija, činjenica je da izostaje infrastruktura te da se identifikuju brojni problemi u implementaciji digitalizacije. Socijalni partneri moraju da se zajednički angažuju u rešavanju brojnih pitanja, regulisanju položaja zaposlenih na atipičnim poslovima i zaštiti njihovih prava, a prostor za izmenu radnog zakonodavstva mora se otvoriti, kao i mogućnost da sindikati organizuju i ovakve radnike. Princip solidarnosti bitan je za društvo i sindikat imajući u vidu velike nejednakosti u Srbiji, a socijalni dijalog se ne može zapostaviti, jer je svaka socijalna izolacija opasnost za društvo. Nema dostojanstvenog rada ako se radi po 14-15 sati na platformama ili na nekim drugim atipičnim poslovima, tako da i ovi ljudi imaju pravo na kolektivnu akciju.
Ovo su poruke i zaključci izrečene na Konferenciji “Dostojanstven rad u eri digitalizacije” koja je u okviru projekta danube@work održana 30. oktobra 2019. u Beogradu. U radu Konferencije učestvovali su predstavnici SSSS i UGS Nezavisnost, posebno granskih sindikata iz sektora koji su uključeni u istraživanje u okviru projekta – auto industrija, finansije, zdravstvo, trgovina i turizam, te predstavnici ministarstava rada, zdravlja, trgovine i turizma. Skup su pozdravili: ministar rada, Zoran Đorđević i predsednici SSSS i UGS Nezavisnost Ljubisav Orbović i Zoran Stojiljković.
1. Digitalizacija menja sve društvene i ekonomske sfere života i ima veliki uticaj na rad i zapošljavanje. S jedne strane, digitalizacija pruža inovativne usluge i povećanje produktivnosti, kao i veći izbor za korisnike. S druge strane, ona ima značajan uticaj na tržište rada i organizaciju rada. Ako nije regulisana, digitalizacija će izazvati ozbiljno povećanje razlika u prihodima, kao i ograničen pristup sistemu socijalne zaštite ne samo zbog uštede od smanjenja doprinosa, ali i zbog često nestabilne prirode samog digitalnog zapošljavanja. Koliki su efekti digitalizacije ukazuje i nedavni protest taksista u Beogradu, čije je nezadovoljstvo izazvala aplikacija CarGo.
Učesnicima je predstavljen projekat danube@work. Projekat, koji podržava austrijsko ministarstvo rada, zdravlja, socijalnih pitanja i zaštute potrošača, obuhvata zemlje Dunavske regije – Austriju, Bugarsku, Rumuniju i Srbiju, a usmeren je na unapredjenje saradnje izmedju zemalja, razmenu informacija i zajednički rad na rešenjima i izazovima koje digitalizacija ima na tržište rada. Posebno je ukazano na motive za realizaciju ovakvog projekta – geografska, privredna i tržišna povezanost u okviru Dunavske regije, nova dimenzija izazova u oblasti obrazovanja i zapošljavanja usled digitalizacije, te potreba da u rešavanju izazova učestvuju socijalni partneri. U okviru Projekta realizovani su seminari i nacionalne konferencije na kojima su učestvovali predstavnici sindikata, poslodavačkih organizacija, kao i relevantnih ministarstava, te sprovedeno istraživanje i sačinjena studija o digitalizaciji.
Nikolas Preterhofer iz Instituta L&R Austrije predstavio je rezultate istraživanja Digitalizacija rada: efekti u sektorima u Srbiji. Istraživanje u sektorima: automobilska industrija, turizam, finansije, zdravstvo i trgovina realizovano je na osnovu eksplorativnih intervjua sa ekspertima, onlajn anketa i dubinskih intervjua u odabranim preduzećima. Rezultati pokazuju da je 45% ispitanika za digitalizaciju, ali istovremeno 42% ima neutralan stav. Većina ispitanika naglasila je da očekuje povećanje efikasnosti, poboljšanje kvaliteta radnih mesta ali su izazovi - nedostajuće kvalifikacije i znanje kod zaposlenih i visoki investicioni troškovi. Sindikati se zalažu za: kontrolu „virtuelnog“ rada na osnovu postojećih zakonskih okvira, informisanje zaposlenih/radnika, socijalnu sigurnost, pravično plaćanje, te pravo na slobodno vreme.
Učesnicima su predstavljene inovacije u sektoru turizma i trgovine, posebno onlajn prodaja i maketing ali su naglašene i brojne zloupotrebe - izbegavanje plaćanja poreza i faktički rad u sivoj zoni. Sektor za informaciono društvo i informacionu bezbednost angažuje se u oblasti planiranja i pripremanja strategije razvoja informacionog društva, te promovisanje i podsticanje istraživanja i razvoja informaciono-komunikacionih tehnologija (IKT) i IKT infrastrukture.
Ministarstvo zdravlja od 2016.godine je implantiralo kao softversko rešenje centralni sistem IZIS, kao informacioni sistem koji bi omogućio veću efikasnost, bolju kontrolu i finansijsku uštedu. E-recept je počeo da funkcioniše prošle godine. Uvedene su i centralne liste čekanja, e-karton je promovisan, gde će se na jednom mestu naći svi podaci o pacijentu. Uvodi se i mobilna aplikacija lekara gde može da se zakaže pregled. Naravno, sama faza implementacije je faza koja traje i gde postoje brojni problemi – padanje sistema, velike razlike po regionima, te posebno zaštita ličnih podataka, koja bi se obezbedila uvođenjem posebnog identifikacionog broja.
Iako se realizuju projekti u obrazovanju poput projekta „Povezane škole”, uvode elektronski dnevnici i digitalne učionice, istaknuti su brojni problemi. Nedovoljna infrastrukturna opremljenost škola i razlike na relaciji razvijeni - nerazvijeni regioni, struktura zaposlenih (činjenica da je od 2014. godine postoji zabrana zapošljavanja u javnom sektoru), nepostojanje elektronskih udžbenika i pravih digitalnih učionica, te nedovoljan broj obučenih nastavnika za IKT nastavu. Kao poseban problem istaknuti su instant programi obrazovanja i nekontrolisana upotreba Interneta i oglašavanja na internet stranicama. Učenici su u potpunosti upoznati sa sajtovima koji im “olakšavaju” da dođu do različitih rešenja u savladavanju gradiva, ali to ima ozbiljne posledice na kognitivno mišljenje. Promovisanjem modus vivendija i poželjnog načina života ozbiljno se ugrožava i gotovo potpuno izostaje kritičko mišljenje.
2. Atipične forme rada sve više su zastupljene, a sve je više neregularnosti, privremenih i povremenih poslova. GIG ekonomija ili ekonomija platformi na kojim su angažovani i visoko kvalifikovani, stručnjaci, ali i nekvalifikovani radnici zahteva i analizu ovakvih oblika rada i uvođenje zakonodavne regulative. U virtuelnoj sferi nema ugovora o radu – zamenjuje se ugovorom o uslugama (ugovor klikom na Opšte uslove), globalna konkurencija je u zaradama. Stoga je neophodno posvetiti pažnju radnom zakonodavstvu u eri digitalizacije. Pre svega je neophodno redefinisati pojam radnik i pojam poslodavac, u smislu njihovog proširenja na različite forme rada, zatim radno vreme i radnu sredinu. Istaknuti su i rizici uvođenja dualnog obrazovanja, imajući u vidu značaj obrazovanja za razvoj društva. U nedostatku pregovaračkih strana na relaciji poslodavac-sindikat dovodi se u pitanje kolektivno pregovaranje, a ugovori o radu zamenjuju se ugovorima na određeno vreme, ugovorima o PP poslovima sa ograničenim brojem sati, vaučerima i franšizama. Pored kolektivnog pregovaranja otvoreno je i pitanje drugih kolektivnih prava u digitalnoj sferi – standardizovanih uslova rada, bezbednosti i zdravlja na radu, te prava na štrajk. Tema digitalizacije i atipičnih formi rada značajna je za sindikate zbog socijalne cene koja će biti plaćena usled digitalizacije, koja može dovesti do potpune prekarizacije rada sa nesagledivim posledicama.

NOVI OBLICI RADA U DIGITALNOJ ERI

25. april 2017  •  14• Opširnije

predstavnice Srbije Konferencijom koja je održana u Beču 24. aprila 2017. godine počela je realizacija projekta Dunav@rad. Pored Saveza samostalnih sindikata Srbije i UGS “Nezavisnost” u ovom trogodišnjem Projektu učestvuju Savez sindikata Austrije, kao glavni nosilac, te sindikati i socijalni partneri iz Austrije, Bugarske, Rumunije i Srbije. Nove forme rada u eri digitalizacije sve više su u fokusu sindikata. Uloga radnika sada je potpuno izmenjena, čak je i terminologija drugačija, on je rajder, šerer, tasker, biciklista, uber vozač... Poslove dobija putem vebsajta, ili je “zaposlen” na nekoj platformi “Amazon”, “Fedora”, “Uber” koje funkcionišu u velikom broju zemalja. Njihova zajednička karakteristika je ogromni profiti za vlasnika, zaobilaženje poreskih obaveza, niske zarade zaposlenih, nelojalna konkurencija, izostanak socijalnih i radnih prava. Sve više je nesigurnih poslova, a na osnovu istraživanja Brugel studije oko 54% poslova u EU je u riziku, dok je kod tzv. obodnih zemalja taj procenat još više (Rumunija, 61,93%, Portugalija 58,94%, Grčka 56,47%), dok je i u zemljama snažnih ekonomija poput Nemačke, Francuske, Holandije procenat takođe veoma visok i kreće se oko 50 odsto. Bankarski sektor i usluge sve više gube radnike, a inače slabi industrijski sektor je ugrožen. Radnici nemaju radno vreme, nevidviljiva je linija između privatnog i poslovnog života, u stalnom su strahu da nabave nove poslove uz rizik od nesigurne isplate zarada, ne postoje bolovanja i odmori, nevidljivi su za sindikate i u većini slučajeva povećava se rizik od njihove socijalne i profesionalne izolacije.
Strategija razvoja informacionog društva u Srbiji 2020, koja se oslanja na Digitalnu agendu za Evropu, usvojena je 2010. godine, a prioritetne oblasti su: elektronske komunikacije, e-uprava, e-zdravstvo i e-pravosuđe, ICT u nauci, obrazovanju i kulturi, elektronska trgovina i ICT poslovni sektor. Implementacija Strategije je nedovršena – postoje sektori koji su digatalizovani – bankarstvo, trgovina, usluge, mediji, dok je u sektoru zdravstva i obrazovanja digitalizacija parcijalna. Istovremano, prema statističkim podacima Srbija ima 34,21% kompjuterski nepismenih, a prosečna starost stanovništva je 42,2 godine što ozbiljno otežava pristup ili korišćenje ICT tehnologija i smanjuje konkurentnost na tržištu rada.
Prepoznati problemi u sferi digitalizacije su: nedovoljno razvijeni instrumenti za sprovođenje prioriteta definisanih Strategijom razvoja informacionog društva u Republici Srbiji do 2020, neusklađenost između ponude i potražnje za ICT zanimanjima na tržištu rada, gubitak velikog broja radnih mesta u proizvodnji i uslugama, te nekontrolisano povlačenje radnika iz legalnog i njihov ulazak u neformalnu ekonomiju kroz veb prostor - izvan zakona o radu, bez socijalne i zdravstvene zaštite.
Pred sindikatima i institucijama je značajan i odgovoran zadatak – jačanje zaštitnih mehanizma i izmene zakona koji regulišu ovu oblast kao i punu implementaciju; priprema javnih politika u oblasti zapošljavanja i socijalne zaštite za lica koja će biti pogođena promenama na tržištu rada, proširenje borbe protiv rada na crno na veb prostoru, te svakako organizovanje, regulisanje ugovora o radu, zabrana diskriminacije i inovativni pristup kolektivnom ugovoru, usklađenom sa potrebama sveta rada. Sistem informisanja i konsultovanja mora se proširiti, a sindikati moraju odmah da deluju jer “sutra gradimo danas”.

ZALAŽEMO SE ZA TRANSPARETNOST – NE PRIHVATAMO UCENE

24. septembar 2015  •  13• Opširnije

Na radionici “Analiza zaključenih kolektivnih ugovora” koja je, uz podršku Solidar Suise/SLA, održana u Vrnjačkoj Banji 21. i 22. septembra 2015. godine, učesnici, predstavnici Saveza samostalnih sindikata Srbije i UGS NEZAVISNOST su zaključili:

  • Neophodno je sačiniti detaljnu uporednu analizu zaključenih kolektivnih ugovora u javnom i realnom sektoru, te izraditi procenu nominalnih vrednosti svih zakonom utvrđenih uvećanja zarada na primeru minimalne zarade, sa ciljem argumentovanog odbacivanja tvrdnji o enormnom povećanju zarada po tom osnovu;
  • Primena zaključenih kolektivnih ugovora u javnom sektoru dovedena je u pitanje usvajanjem Zakona o načinu utvrđivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru. Zakon koji je stupio na snagu 12. avgusta, donet je bez učešća sindikata, a suprotno Direktivi o obavezi konsultovanja i informisanja. Sindikati su opet prinuđeni da deluju ‘’post festum’’, a prisutno je i nepoverenje vezano za metodologiju i način utvrđivanja viškova. Problem predstavljaju i neki članovi Zakona koji su u suprotnosti sa Ustavom, Zakonom o radu i međunarodnim standardima i aktima posebno onim o zabrani diskriminacije po bilo kom osnovu, jer pojedine grupe zaposlenih, pa i čitave sektore, stavljaju u nepovoljniji položaj u odnosu na druge.
  • Zabrinjava netransparentnost, licitaranje viškova u javnom sektoru putem medija, te sve češće podele zaposlenih na relaciji javni - realni sektor, što je potpuno neprihvatljivo. Otuda je neophodno mobilisati članstvo i javnim, transparentnim i dostupnim učiniti sva dokumenta koja se odnose na restrikcije u javnom sektoru kao i pregovore sa Unijom poslodavaca Srbije;
  • Kriteriji za donošenje odluke o proširenom dejstvu posebnih kolektivnih ugovora sadržani u ZOR-u blokiraju socijalni dijalog. Neprihvatljiva je ucena Unije poslodavaca Srbije upućena reprezentativnim sindikalnim centralama, da primene zaključenih kolektivnih ugovora uslovljavaju dobijanjem proširenog dejstva, čime se narušava čitav sistem kolektivnog pregovaranja, a pregovarački postupak obezvređuje;
  • Započete pregovore treba nastavati, uz obezbeđivanje potpune transparentnosti i pokušaj da se granskim kolektivnim ugovorima definišu, prilagode specifičnosti grana, kao i da se posebni KU zaključuju za pojedine delatnosti unutar te grane. Principijelni stav učesnika Radionice je da se kolektivni ugovori ne potpisuju po svaku cenu, posebno ukoliko su samo prepisane odredbe Zakona o radu ili je ‘’ugovoren’’ nivo prava iz rada ispod zakonskog minimuma;
  • Neophodno je analizirati poziciju, ulogu i nadležnost Inspekcije rada kao kontrolnog mehanizma i Agencije za mirno rešavanje sporova. Reprezentativni sindikati će insistirati na nastavku aktivnosti na realizaciji inicijative za uspostavljanje sudova rada, imajući u vidu probleme vezane za radne sporove.
  • Dve reprezentativne sindikalne centrale dogovoriće strategiju kolektivnog progovaranja i ugovaranja na osnovu urađene analize, što će biti logistička podrška pregovaračkim timovima.

JAVNI SEKTOR POD PRITISKOM

9. septembar 2015  •  12• Opširnije

Javni sektor pod pritiskom – reforma netransparentna, Zakon ponovo donet bez učešća sindikata
U Beogradu je 7. septembra 2015. godine održan seminar “Javni sektor pod pritiskomi“. Seminar, na kome su učestvovali predstavnici sindikata javnog sektora SSSS-a I UGS-a je realizovan u okviru projekta “Evropski socijalni dijalog”, koji sprovodi Savez samostalnih sindikata Srbije uz podršku Fondacije Fridrih Ebert Štiftung.
Pomoćnica ministra državne uprave i lokalne samouprave, Ivana Savićević naglasila je da se reforma javne uprave u Republici Srbiji sprovodi u skladu sa strategijom iz januara 2014. i akcionim planom iz marta 2015, koji predstavlja operacionalizaciju Strategije I definiše konkretne mere.
Ukupan broj zaposlenih na neodređeno i određeno vreme u tzv. opštoj državi u decembru 2014. godine iznosio je 500.538, prema analizi koja je urađena. Broj se odnosi na sektor države, i to onako kako ga definišu MMF i sistem nacionalnih računa – sve institucionalne jedinice koje su deo javnog sektora i koje su netržišni proizvođači, što znači da imamo 7 zaposlenih u državi na 100 stanovnika, što Srbiju dovodi ispod proseka novoprimljenih članica EU (8,1) i EU28 (8,3), a od uporedivih zemalja, jedino je iznad Makedonije (5,7). Međutim, problem predstavlja kapacitet privrede da generiše prihode kojima se rad države finansira, kao I struktura zaposlenih. Od ukupnog broja zaposlenih u Srbiji (34,2% - Srbija se po ovom indikatoru nalazi na poslednjem mestu u Evropi) čak 20,3% radi u opštoj državi. Taj udeo je viši jedino u skandinavskim zemljama, a bitno je niži u NČEU, kao i u samoj EU (18,6% i 15,8%).
Modernizacija javne uprave bi trebalo da teče u tri pravca - prilagođavanje teritorijalnog rasporeda broja zaposlenih privrednim i demografskim kretanjima što mora biti propraćeno jasnom politikom regionalnog razvoja; promena organizacionih struktura, praćena promenom strukture zaposlenih, a što bi dovelo do ušteda I postizanja više efikasnosti; jačanje finansijske discipline, kao i unapređenje načina finansiranja, tako da se resursi vezuju za potreban obim usluga, a ne za zatečeni broj zaposlenih u instituciji.
Iako prostor za smanjenje broja zaposlenih postoji, on je manji od onoga što se moglo čuti u javnosti jer glavni problemi leže u neadekvatnoj strukturi kadrova i slaboj finansijskoj disciplini. Smanjenje zaposlenosti od 15% za tri godine kako je planirano, čini se teže ostvarivim, čak i uz veće prebacivanje poslova na privatni i nevladin sektor - 2/5 zaposlenih na nivou opšte države nalazi se u sektorima koji ne mogu da naprave ozbiljne uštede bez narušavanja kapaciteta i kvaliteta usluga koje pružaju. To znači da bi ostali sektori morali da ponesu znatno veći teret smanjenja zaposlenosti, što takođe postaje teško zamislivo. Veliki rezovi u tako kratkom roku verovatno bi ozbiljnije narušili njihov kapacitet. Za dalje definisanje mogućnosti, mera, troškova i mogućih ušteda od optimizacije, ali i šire modernizacije javne uprave, Vlada RS trenutno pokreće seriju dubinskih funkcionalnih analiza koje bi trebalo da rezultiraju bitnim povećanjem produktivnosti I efikasnosti uz samanje troškova.
Govoreći o iskustvima Nemačke, Roland Tremper, potpredsednik Sindikata javnih službi Nemačke VER.di za Berlin je istakao da je javni sektor u sve većoj meri potpadao pod pritisak privatizacije. Pošto su najpre u zemljama u tranziciji u istočnoj Evropi privatizovane grane poput vodosnabdevanja ili elektro-distribucije, neoliberalna reformska praksa uvela je ista takva rešenja i u Nemačkoj. Privatizacija je bila ili formalna gde je država I dalje bila vlasnik, funkcionalna gde država poverava privatnim preduzećima obavljanje dela posla ali ne I javnu funkciju I materijalna privatizacija, gde država prepušta tržištu da odredi vrstu i količinu proizvodnje odgovarajućih dobara. Problem predstavljaju funkcionalna I materijalna privatizacija jer tu izostaje kontrola u pružanju usluga. Osnovni razlog ovakve privatizacije zapravo se nalaze u lobijima koncerna koji finansiraju konsultatre I istraživače koji savetuju lokalne uprave da sprovedu privatizaciju. Po rečima Trempera, svi sektori u Nemačkoj su došli pod udar privatrizacije – putna privreda, obrazovanje, zdravstvo, vatrogasna služba, elektroprivreda, komunalne usluge, socijalne usluge I javna uprava.
Navedeno je nekoliko negativnih primer – slučaj privatizacije škola u oblasti Ofenbah, koji je u početku predviđao uštedu od oko 18,5%, da bi usled povećanja cene zakupnine, kao I plaćanja konsultantskim firmama znatno povećao troškove koji su nadmašili ne samo Ofenbah nego ugrozili I susedne oblasti. Pored toga, naveden je primer privatizacije socijalnih usluga, brige o starim I hendikepiranim osobama u Berlinu, gde je znatno opao kvalitet usluga, smanjio se broj zaposlenih, bila evidentirana korupcija uz nezakonite zarade pojedinih direktora. Došlo je I do niza skandala npr. u slučaju „Cross Boarder Leasing“ (CBL), gde je američkim investitorima prodavana imovina grada, na primer metro, fabrika za prečišćavanje vode ili sajamske hale, a iste su odmah ponovo uzete nazad u zakup na period do 99 godina. Veliki deo kupoprodajne cene ulagan je u banke ili posrnulo američko AIG osiguravajuće društvo.
Privatizacije u javnom sektoru u Nemačkoj u većini slučajeva su se pokazale neuspešne. Utvrđeno je da privatizacija ne znači samo gubitak radnih mesta i standarda, već da ima I negativan uticaj na društvo. Iskustva Nemačke govore da je ostvarena saradnja na relaciji sindikati-nevladine organizacije kako bi se ukazalo na brojne nedostatke a javni sektor odbranio. Sindikati i predstavnici zaposlenih u javnom sektoru su pružili doprinos u cilju boljeg poslovanja javnih preduzeća.
Na pitanje: “Da li je javni sektor a priori manje efikasan u odnosu na privatni ”, - odgovor prof. dr Boža Draškovića sa Institut ekonomskih nauka je - ne. Posebno strateška preduzeća, koja su i do sada bila na udaru stihijske privatizacije uz spregu krupnog kapitala i političara, ne bi trebalo privatizovati. Drašković se založio za participaciju zaposlenih, radnika i sindikata jer bez toga nivoa kontrole nema rešenja problema. U diskusiji u kojoj su učestvovali predstavnici sindikata javnog sektora upućene su zamerke pre svega zbog izostanka socijalnog dijaloga i neuključivanja sindikata u dosadašnje rasparave, analize i samo donošenje Zakona. Sindikati su opet prinuđeni da deluju post festum, a prisutno je i nepoverenje vezano za metodologiju i način izrade analize kojim se utvrđuju viškovi. Problem svakako predstavljaju i neki članovi Zakona koji su u suprotnosti sa Ustavom, ZOR-om, međunarodnim standardima i aktima, sa nediskrimanicijom, jer pojedine grupe zaposlenih, pa i čitave sektore stavljaju u nepovoljniji položaj u odnosu na druge.
Pitanje netransparentnosti posebno je naglašeno kroz primedbe sindikalaca, licitaranje viškova u javnom sektoru putem medija, te sve češće podele radnika na relaciji javni-realni sektor. Javni sektor ima i opštedruštvenu ulogu, te je uporno insistiranje na privatizaciji značajnih infrastrukturnih sistema i strateških preduzeća, uprkos činjenici da su brojni loši primeri gde se povećava cena usluge, usluga je manje kvalitetna, a ulaganja privatnika na duži period neznatno – neshvatljivo. Ovo sve znači i smanjivanje dostupnosti građana javnim dobrima što je u suprotnosti sa milenijumskim ciljevima UN, ljudskim pravima i svakako ne vodi stabilnom i održivom razvoju.

VLADE MORAJU VIŠE DA UČINE
NA PODSTICANJU ZAPOŠLJAVANJA

16. jun 2015  •  11• Opširnije

U Beogradu je 12. juna 2015. godine održan seminar “Politike zapošljavanja: strategije i izazovi“. Seminar je realizovan u okviru projekta “Evropski socijalni dijalog”, koji sprovodi Savez samostalnih sindikata Srbije uz podršku Fondacije Fridrih Ebert Štiftung.
Jelena Vasić, šef Odseka za mere aktivne politike zapošljavanja Ministarstva za rad, istakla je da legislativni okvir zapošljavanja pored Nacionalne strategije 2011. - 2020. i godišnjeg Nacionalnog akcionog plana čini i niz zakona o zapošljavanju, te ESRP koji takođe predstavlja strateški dokument, koji će pratiti proces evropskih integracija, kao glavni mehanizam za dijalog o prioritetima Republike Srbije u oblasti zapošljavanja i socijalne politike, u procesu pristupanja EU.
Osnovni izazovi prepoznati u poglavlju tržište rada i zapošljavanje grupisani su u tri kategorije i detaljno se razvijaju mere za njihovo rešavanje: izazovi na strani tražnje za radom; izazovi na strani ponude rada i institucionalni izazov.
Što se tiče teže zapošljivih, Ministarstvo za rad kao i Nacionalna služba za zapošljavanje preduzimaju niz mera, pre svega kroz podsticanje konkurentnosti ovakvih kategorija na tržištu rada kroz dodatno, neformalno obrazovanje (program stručne prakse, program sticanja praktičnih znanja, obuke za tržište rada) ili kroz programe i mere iz sistema aktivne politike zapošljavanja: mere aktivacije (ATP, klubovi za traženje posla, sajmovi zapošljavanja, obuka za razvoj preduzetništva);, obuke za poznatog poslodavca, FOOO, priznavanje prethodnog učenja) subvencije za zapošljavanje i samozapošljavanje.
Član Evropskog ekonomskog i socijalnog komiteta, savetnik italijanske sindikalne centrale CIGL, Stefano Palmijeri istakao je da je Strategija EU 2020, nastala na pepelu Lisabonskog sporazuma, pokazala niz nedostataka. Zalaganje za pametan, održiv i inkluzivan razvoj koji predviđa smanjivanje siromaštva i povećanje zaposlenosti posebno mladih, kao i dobrih i kvalitetnih poslova je ozbiljno dovedeno u pitanje tokom krize 2008. i recesije 2012. godine. Postoji veliki jaz između najrazvijenih i zemalja koje se nalaze na tzv. obodu EU – mediteranske zemlje i novoprimljene članice od kojih mnoge kubure sa ogromnim javnim dugovima, i gde je EU stavila prioritet na finansijskoj konsolidaciji i merama štednje.
Razmatrajući istraživanje u kome je pravljena indeksacija zemalja o sreći stanovnika koja se evidentira na osnovu životnog standarda, Palmijeri je istakao ogroman raspon između Luksemburga, na prvom mestu i Mađarske koja se nalazi na poslednjem mestu iako se nalaze u istoj integraciji. Što se tiče Italije, Generalna konfederacija rada uvek se zalagala da je rad osnov za kreiranje radnih mesta, te da ovo veliko tržište ima ogromnu tražnju za zaposlenim u nizu grana, a ne da potrebe realizuje kroz neformalnu ekonomiju i privremene, slabo plaćene i nebezbedne poslove.
Goran Lukič iz Saveza slobodnih sindikata Slovenije naglasio je da se broj atipičnih poslova u Sloveniji stalno povećava. U zaposlene se računaju i oni koji rade samo nekoliko sati nedeljno, a ima i velikih manipulacija od strane poslodavaca. Zakonom o samozapošljavanju uvedeno je smanjivanje doprinosa za zapošljavanje studenata, međutim suprotno očekivanjima broj zaposlenih studenata se smanjio. Sistemom samozapošljavanja u većini slučajeva se nezaposleni faktički samo skidaju sa evidencije berze rada, a da nemaju nikakva prava po osnovu zaštite od gubitka posla, ili nadoknade u slučaju nezaposlenosti. U Sloveniji trenutno postoji oko 90 agencija za privremeno zapošljavanje, tako da je uprkos zahtevima sindikata da se uvede licenciranje i garancije ova oblast prilično neregulisana. SSS Slovenije smatra velikim uspehom odbacivanje Zakona o malim poslovima, koji su sindikati uspeli da odbace 2011. godine i gde je glavni argument u rukama sindikata bilo loše iskustvo iz Nemačke jer se na tržištu rada ove najrazvijene zemlje EU našlo između šest i sedam miliona angažovanih na malim poslovima, sa nedovoljnom zaradom i neregulisanim satatusom.
Nakon diskusije, jedinstven zaključak učesnika je da vlade moraju u saradnji sa socijalnim partnerima mnogo više da čine na podsticanju zapošljavanja vodeći računa o poboljšanju uslova rada – što pre svega znači bezbedan, zdrav i plaćen rad a korišćenjem iskustava u sprovođenju određenih mera eliminisati mere koje nisu dale dobre rezultate.

PENZIJE NEADEKVATNE I NESIGURNE

20. april 2015  •  10• Opširnije

U Beogradu je 20. aprila u organizaciji Saveza samostalnih sindikata Srbije, a uz podršku Fondacije Fridrih Ebert održan seminar pod nazivom „Održivost penzionih sistema”. Razmotreni su modeli penzionih sistema u zemljama Evropske unije, Crnoj Gori, te posebno efekti najnovijih zakonskih rešenja i mera na položaj penzionera u Srbiji. I nakon više od decenije uspostavljanja Otvorenog modela koordinacije u zemljama Evropske unije i dalje postoje razlike u penzionim sistemima zemalja članica. To se pre svega odnosi na granicu starosti za odlazak u penziju, načine finansiranja ili zastupljenost određenih stubova osiguranja. Može se reći da preovlađuju dva modela - Beveridgian model karakterističan za nordijske zemlje što podrazumeva visok nivo i veoma stabilnu i razgranatu mrežu socijalnog osiguranja i model zasnovan na redistribuciji sredstava pay-as-you-go sistem, gde uglavnom egzistiraju sva tri stuba osiguranja, a preovlađujući je prvi stub obaveznog osiguranja. Za istočnoevropske zemlje sve više se primenjuje model Svetske banke, gde veliki uticaj na penzione reforme imaju međunarodne finansijske organizacije.
S obzirom da je u većini zemalja EU došlo do velikog pritiska na penzione sisteme, pre svega dugoročno nepovoljna demografska kretanja, smanjivanje ukupne zaposlenosti, relaksirani uslovi za odlazak u prevremenu penziju i ekonomska kriza što je otvorilo pitanje i njihove održivosti, većina zemalja je otpočela reforme penzionih sistema. Promene su uglavnom usmerene na povećanje granice starosti za odlazak u penziju, uvođenje restriktivnih mera za prevremeno penzionisanje i stimulisanje dodatnih oblika finansiranja, koji su poput tzv. kompanijskog penzionog plana uz poreske olakšice i stimulativne mere dale dobre rezultate u Nemačkoj, gde je pokrivenost ovakvim oblicima više od 3/5 zaposlenih, dok u nekim zemljama poput Austrije i dalje dominira prvi stub obaveznog osiguranja zasnovan na doprinosima iz rada. Pored toga, traže se neka rešenja za veće otvaranje tržišta radne snage za migrante, ali i ideje o povezivanju pune penzije i fertiliteta. Evropska komisija je donela Belu knjigu o penzijama pod nazivom Agenda o adekvatnim, sigurnim i održivim penzijama mada je i dalje s obzirom na pogoršanje položaja penzionera otvoreno pitanje adekvatnosti, a po pitanju sve težeg punjenja penzijskih fondova i njihove održivosti i sigurnosti.
Model koji je početkom devedesetih „ponudila“ Svetska banka, uz podršku Međunarodnog monetarnog fonda, baziran na tri stuba bio je zamišljen da uspostavi dugoročnu fiskalnu održivost i poveća stopu radne aktivnosti. Uglavnom zasnovan na daljem opterećenju zaposlenih i jačanje tržišta kapitala, gde je sredstvima upravljala banka a bez uticaja ulagača i nakon gubitka tih fondova i smanjivanja njihovih vrednosti dovelo je zapravo do njihovog kraha, gde je i sama Banka dala kritički osvrt na ovakav model u novijim izveštajima.
Zakonom PIO, koji se primenjuje od 2004. propisano je da sistem penzijskog i invalidskog osiguranja u Crnoj Gori obuhvata: obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje na osnovu tekućeg finansiranja; obavezno penzijsko osiguranje na osnovu individualne kapitalizovane štednje i dobrovoljno penzijsko osiguranje na osnovu individualne kapitalizovane štednje. Reformom penzionog sistema u Crnoj Gori postepeno se podiže starosna granica za sticanje prava na starosnu penziju na 67 godina do 2025. godine (za muškarce), odnosno do 2041. godine (za žene); prevremene starosne penzije sa starosnom granicom od 62 godine života i 15 godina penzijskog staža, zbog ranijeg odlaska u penziju, ona se umanjuje za 0,35% za svaki mesec ranijeg penzionisanja u odnosu na uslove za sticanje prava na starosnu penziju; podiže se starosna granica za sticanje porodične penzije sa 50 na 52 godine, više vrednuje staž osiguranja nakon 40 godina, a ženama obračunava poseban staž, 6 meseci po svakom rođenom detetu. Penzijska formula se temelji na bodovnom principu, uvodi postepeno povećanje broja godina koje ulaze u obračun visine penzije, a penzije usklađuju sa zbirom polovine procenta rasta, te uvodi niz restriktivnih mera za sticanje porodičnih i invalidskih penzija. Po rečima pravne saradnice Unije slobodnih sindikata Crne Gore, Ivane Mihajlović, Vlada vidi reformu kroz nenarušavanje osnovnog koncepta Zakona propisivanjem posebnih uslova penzionisanja za pojedine osiguranike, preispitivanje postojećih posebnih uslova penzionisanja, preispitivanje instituta beneficiranog staža, te kroz stimulisanje dobrovoljne penzijske štednje. USSCG, sa svoje strane reformu penzionog sistema vidi kroz smanjenje starosne granice, te izmenu načina obračuna penzije i traženje rešenja za deficit budžeta na šta upućuju i kongresne rezolucije USSCG.
Govoreći o položaju penzionera i održivosti penzionog sistema potpredsednica Udruženja sindikata penzionera Srbije, Marija Todorović je istakla da je donet Zakon o privremenom uređivanju načina isplate penzija što bi pretpostavilo da se radi o tehnici isplata penzija a zapravo predstavlja progresivno smanjivanje visine mesečnih primanja penzionera. Zatim su uprkos izbornim obećanjima dalje smanjene penzije koje ne samo da pogađaju penzionere, već i njihovu decu i unuke koje isti ti penzioneri izdržavaju. Osiromašeni su i nekada bogati penzioni fondovi i priključeni budžetu koji pati od hroničnog deficita. Zakon o PIO donešen je bez socijalnog dijaloga i po hitnoj proceduri a predviđa niz restrikcija za sticanje penzije – od povećanja starosne granice za odlazak u penziju, povećanja godina staža posebno za žene, kaznene poene za svaku godinu za odlazak u prevremenu penziju, uprkos punom radnom stažu, te posebno veoma rigoroznim uslovima za invalidsku penziju koja predviđa samo potpunu radnu nesposobnost a što nije zabeleženo ni u jednoj drugoj zemlji. Pogoršani demografski uslovi, veoma nepovoljan odnos zaposleni i penzioneri, kao i ekonomska kriza jesu jedni od razloga pritisaka na održivost penzionog sistema u Srbiji. Međutim, trebalo bi imati u vidu obavezu države, stečena prava penzionera, posebno je naglašen član 20 koji predviđa da se dostignuti nivo prava ne može smanjivati, uključujući i pravo na penzije kao i član 58 koji jemči uživanje imovinskih prava stečenih na osnovu zakona a tu spada i pravo na penziju.
Navedeno je da je veliki broj penzionera aktuelnim smanjenjem oštećen, na primer samo u Beogradu oko 70 odsto penzionera je obuhvaćeno smanjenjem. Nepristajući na smanjenje i protivzakonite mere Udruženje sindikata penzionera se obratilo i Ustavnom sudu sa inicijativom da se neustavni zakonski propisi stave van snage, ali do sada nisu dobili odgovor. Oni očekuju da će se Ustavni sud osloboditi politike i zaštiti Ustav od neustavnih propisa, čime će se zaštititi ekonomska i socijalna sigurnost penzionera. Učesnici seminara su podržali aktivnosti Udruženja sindikata penzionera, njihove zahteve u traženju rešenja za uspostavljanje adekvatnog, stabilnog i održivog penzionog sistema, te posebno stvaranje platforme usmerene na zaštitu interesa penzionera, radnika i građana Srbije.

PROJEKAT ”EVROPSKI SOCIJALNI DIJALOG”

16. mart 2015  •  9• Opširnije

Politika štednje nije dala dobre rezultate
U Beogradu je 10. marta u organizaciji Saveza samostalnih sindikata Srbije održan seminar pod nazivom „Posledice politike štednje”. Seminar je realizovan uz podršku Fondacije Fridrih Ebert a u okviru projekta „Evropski socijalni dijalog”.
Zoran Mihajlović, sekretar Veća Saveza samostalnih sindikata Srbije naglasio je da nakon višedecenijske tranzicije imamo veliki broj preduzeća u stečaju ili potpuno ugašenih, oko 25 odsto nezaposlenih, ekonomsku krizu, krizu morala i krizu u svakom pogledu. Na sve to su usledile mere štednje, smanjenje zarada i penzija čime se smanjuje ukupna kupovna moć stanovništva i tražnja, te dalje sprovodi deindustrijalizacija sa ogromnim posledicama na zaposlenost.
Bela Galgoši, viši istraživač Evropskog sindikalnog instituta (ETUI) potsetio je da je mere štednje preduzelo niż evropskih zemalja, čak i one koje nisu bile suočene sa ekonomskim teškoćama poput Holandije i Češke. Iako su preduzele ovakve mere paradoksalno je da nisu zabeležile ekonomski rast. Grčka koja predstavlja poseban slučaj susrela se sa ogromnim problemima, dužničkom krizom, a u teškoj poziciji su se našle i druge zemlje poput Španije, Italije, Portugalije. Efekti koje su ovakve mere izazvale, način njihovog donošenja, funkcija Trojke svakako su otvorile i pitanje demokratije u EU, a imaju posledice i na zemlje koje se nalaze na putu pridruženja EU. U svakom slučaju, za aktuelne članice EU mnogo je manje atraktivan ulazak u evro zonu, a situaciju pogoršava i slabljenje evra i jačanje kursa dolara.
Sindikati su se najoštrije suprotstavili ovakvim merama, imajući u vidu povećanje nezaposlenosti, deindustrijalizaciju, opadanje tražnje, sve više fleksibilnog i nesigurnog rada, kao i krizu kolektivnog pregovaranja. Svedoci smo i brojnih protesta jer su mere štednje najviše pogodile javni sektor, sektor zdravstva, obrazovanja, uticale na smanjenje penzija i povećale siromaštvo. Vodeći ekonomisti, ne samo oni levo orijentisani, kritikuju mere štednje, čak je i Međunarodni monetarni fond promenio stanovište u pogledu mera štednje, a vidni su postepeni, spori koraci u pravcu korekcije dosadašnje politike, rekao je Galgoši.
Goran Nikolić, viši naučni saradnik Instituta za evropske studije istakao je da se očekuje da će ukupna zaposlenost u Srbiji usporiti pad u 2015, nakon oštrog pada prethodnih godina, dok se u 2016. očekuje blagi rast zaposlenosti u privatnom sektoru. Srednjoročna projekcija zaposlenosti zasniva se na projektovanom rastu BDP i povećanju investicija. U periodu od 2014. do 2017. godine plate će realno pasti 30 odsto, a penzije 12 odsto Rast plata i penzija očekuje se tek 2019. godine. Vlada je sebi postavila za cilj da vrati dugove, a plan je da javna potrošnja padne na 41 odsto. To znači manje novca za školstvo i zdravstvo, kazao je Nikolić. Najrizičnije mere fiskalne konsolidacije su smanjenje broja zaposlenih bez pripremljenog plana i rešavanje problema javnih preduzeća u kratkom roku.
Najveći problem u narednom periodu predstavlja deindustrijalizacija jer „ako nemate industriju, nemate šta da proizvodite, a bez industrije nema razvoja”. Alternativa politici štednje po Nikoliću je reforma duga za koju nema „političke podrške”, a izlazna strategija bi mogla da bude i u obaranju kursa dinara, gde će biti manje plate i penzije ali postoje šanse za izvoz a time i za podizanje proizvodnje i očuvanje onog dela industrije koji nam je ostao.
Osnovno pitanje, naglašeno u zaključku skupa je uvek isto – da li će se u krizi ekonomska politika podrediti interesima građana, ili interesima kapitala? U analizi različitih modela izlaska iz krize i njihovog uticaja na zdravlje i živote ljudi sledi da je ekonomska politika koja počiva na radikalnoj štednji i šok terapiji ne samo nehumana, već i neefikasna – bar u poređenju sa rezultatima. Učesnici seminara su istakli da je najveći problem dalje urušavanje privrede i smanjenje zaposlenosti, te da se izlaz mora tražiti u istinskim investicijama koje će voditi privrednom oporavku, gde značajnu ulogu mora imati reč radnika i sindikata.

“KOLEKTIVNI UGOVOR U FOKUSU DOSTOJANSTVENOG RADA”

9. decembar 2014  •  8• Opširnije

U Beogradu je 4. decembra održana Konferencija na temu "Kolektivni ugovor u fokusu dostojanstvenog rada", na kojoj je razmatrana kriza kolektivnog pregovaranja i ugovaranja. Na konferenciji, koja je održana u okviru projekta koji SSSS uz podršku SOLIDAR Suisse/Swiss Labour Assistance SLA-Kancelarije u Srbiji realizuje predstavljen je i dokument praktične politike "Kolektivni ugovor – okosnica savremenog radnog zakonodavstva". Na Konferenciji je zaključeno :

  • Stanje socijalnog dijaloga, a samim tim i kolektivnog pregovaranja u Srbiji je faktički na samom početku. Sindikati kao socijalni partneri se marginalizuju. Posebno je izraženo nezadovoljstvo zbog pritisaka na sindikate i dezavuisanje javnosti. U svim analiziranim segmentima, a imajući u vidu slabe ili nedovoljne rezultate vođenja socijalnog dijaloga nedvosmisleno je utvrđeno da akteri socijalnog dijaloga više imaju atribute „učesnika“ nego atribute pravih socijalnih partnera. Veliki deo krivice za nefunkcionisanje socijalnog dijaloga nosi upravo jedan od aktera dijaloga – država, koja je najveći poslodavac ali istovremeno najodgovornija za ambijent u kome se socijalni dijalog realizuje.
  • Tema Projekta izabrana je u pravo vreme, jer se upravo vide direktni efekti Zakona o radu na kolektivno pregovaranje. U nekim granama su pokrenute inicijative za otpočinjanje pregovora, ali za sada poslodavci nastoje da što više produže pregovaranje i da smanje prava koja su u prethodnim ugovorima garantovana. Konkretno, u društvenim delatnostima se odbija bilo kakav razgovor o zaradama.
  • Sindikati moraju da pronađu balans i iznađu mogućnosti za mobilisanje članstva u odbrani prava radnika. Pre svega neophodna je kadrovska osposobljenost, stručna pomoć i umrežavanje kao podrška kod kolektivnog pregovaranja.
  • Sindikat mora iskoristiti sve mogućnosti da se u okviru izmena radnog zakonodavstva dâ veći značaj vođenju i okončanju kolektivnog pregovaranja, čak i uvođenjem sankcionih normi za neprihvatanje inicijative za otpočinjanje kolektivnog pregovaranja ili izbegavanje zaključenja kolektivnih ugovora nakon, neprimereno dugih pregovora, koji se često bezrazložno dugo vode.
  • Sindikati bi trebalo da iskoriste mogućnost i organizuju stručne timove na nivou SSSS, koji bi sindikalnom članstvu pružali svu potrebnu stručnu pomoć u vođenju kolektivnih pregovora, ali uz adekvatne odluke i ovlašćenja, aktivno učestvovali u samim pregovorima.
  • Izražena je potreba permanentnog obrazovanja sindikalnih predstavnika. Naglašeno je da bi SSSS na temu kolektivnog pregovaranja i ugovaranja, kao i rešavanja pitanja nedoumica ZOR-a koje se odnose na kolektivno pregovaranje a kojim bi se promovisao i dokument praktične politike trebalo da organizuje seminare u narednoj godini.
  • Po mišljenju učesnika projekat „Kolektivni ugovor u fokusu dostojanstvenog rada “ realizovao je ciljeve, a dokument praktične politike „Kolektivni ugovor – okosnica savremenog radnog zakonodavstva“, ocenjen je kao platforma za delovanje SSSS u okviru kolektivnog pregovaranja i ugovaranja, značajan doprinos u edukaciji sindikalnih stručnjaka i pregovarača, te dobra osnova u kreiranju sindikalne strategije kolektivnog pregovaranja.
  • Izraženo je očekivanje da će se ovim projektom podstaći i šira diskusija o uspostavljanju strategije sindikata za kolektivno pregovaranje u uslovima krize, kao i doprinos pregovaračkim timovima, sindikalnim predstavnicima u radnim grupama za naredni period kada se bude raspravljalo o čitavom setu zakona iz oblasti rada – tzv. Kodeksu rada. Pored toga, od izuzetnog značaja je i podizanje svesti o značaju kolektivnih prava radnika i osetljivost šire javnosti za kršenje i restrikciju ovih prava. U tome će značajnu podršku predstavljati pokretanje kampanje za realizaciju preporuka sadržanih u dokumentu praktične politike "Kolektivni ugovor – okosnica savremenog radnog zakonodavstva".
PREUZMI ŠTAMPANI DOKUMENT

“EKONOMSKA I SOCIJALNA POLITIKA EU I ULOGA SINDIKATA”

2. decembar 2014  •  8• Opširnije

Savez samostalnih sindikata Srbije u saradnji sa Fondacijom Fridrih Ebert (FES) organizovao je 26. novembra peti po redu seminar u okviru projekta “Uloga sindikata u procesu pridruženja EU”. Seminar na temu “Evropska ekonomska i socijalna politika i uloga sindikata” razmatrao je glavne aktere u procesu pridruženja, nove mehanizme EU prema zemljama kandidatima i u tom okviru mesto i ulogu civilnog društva, posebno sindikata.
Govoreći o politici proširenja i novim mehanizmima EU, koordinatorka za regionalne inicijative Tima za smanjenje siromaštva I socijalnu inkluziju, Aleksandra Tomanić je naglasila da Evropska unija sve više pažnje posvećuje ne samo sadržaju nego i primenjivosti instrumenata, odnosno koliko će buduće članice EU moći da primene sve ono što je tokom pregovora zaključeno. Posvećuje se velika pažnja regionalnoj saradnji, gde je najveći uspeh do sada imala saradnja u okviru baltičkih zemalja, ali koje su imale i pre procesa pridruženja EU dugu tradiciju saradnje. Što se tiče našeg regiona posebno je značajan Regionalni savet za saradnju, te Dunavska strategija EU koja okuplja 14 zemalja u Podunavlju. Za sada su rezultati ovih inicijativa nedovoljni a njihovi efekti uz prepoznavanja značaja domaćih aktera bili bi vidljivi u budućnosti. Program reformi zapošljavanja i socijalne politike (ESPR) je novi instrument EU kojim će za zemlje u procesu pristupanja EU biti utvrđeni i praćeni prioriteti u oblastima zapošljavanja i socijalne politike. Kao strateški proces struktuiran je po modelu Strategije Evropa 2020, što znači da uključuje pametan, održiv i inkluzivni razvoj. U ovom Programu svakako ima prostora za civilno društvo, pre svega sindikate.
Darko Šeperić, savetnik za socijalnu politiku, evropske integracije i projekte SSS Hrvatske istakao je da je Savez samostalnih sindikata Hrvatske od samog početka imao pozitivan stav o procesu pridruženja ističući značaj transparentnosti, uključenosti socijalnih partnera i javnosti u procesu pregovora, te da pristupanje ne sme biti iskorišćeno za snižavanje postojećeg nivoa radnih i socijalnih prava. Insistirano je na analizi učinka pridruženja EU na nivou sektora, što je isticano tokom pregovaračkog procesa gde je otvoreno 35 pregovaračkih poglavlja (2004./2007. – 31) uz 127 merila za otvaranje i zatvaranje poglavlja. Stvarni uticaj civilnog društva i socijalnih partnera na proces pregovora bio je ograničen – pregovaračke pozicije bile su predstavljene s mogućnošću komentara dok sindikalni predlozi nisu bili prihvaćeni.
Glavni problemi za Hrvatsku i nakon pridruženja su niska stopa zaposlenosti, nezaposlenost mladih, dugotrajna nezaposlenost. Nakon dobijanja članstva u EU otvara se mogućnost učešća u nizu institucija i tela EU s predstavljenošću socijalnih partnera - EESK, Odbor Evropskog socijalnog fonda, Savetodavni odbor za slobodu kretanja radnika, Upravni odbor Evropskog centra za razvoj strukovnog obrazovanja (CEDEFOP), Upravni odbor Evropske agencije za sigurnost i zdravlje na radu (EU-OSHA), Eurofond, kao i radna tela EKS-a - Odbor za ekonomiju i zapošljavanje, Odbor za koordinaciju kolektivnog pregovaranja, radne grupe za ekonomsku i socijalnu koheziju i druga.
Što se tiče izbora za Evropski parlament, SSSH se oba puta uključio u kampanju sastavljanjem liste sindikalnih očekivanja idućeg saziva Evropskog parlamenta. U narednom periodu predstoji usklađivanje zakonski određenih godina starosti za odlazak u penziju između žena i muškaraca, te povećanje godina za penzionisanje na 67. Do marta 2015. sprovešće se i druga faza reforme zakona o radu uz savetovanje sa socijalnim partnerima posebno u pogledu uslova otpuštanja i radnog vremena, te u cilju sprečavanja dalje segmentacije tržišta rada; revizija sistema određivanja plata u cilju bolje usklađenosti kretanja u području produktivnosti i platnih uslova. Prioritet će biti uspostavljanje kontakta s neprijavljenim mladim i pokretanje privatnog sektora kako bi se omogućila veća ponuda stručne prakse, u skladu s ciljevima Garancije za mlade. Za sada je zaustavljeno donošenje Zakona o povremenim poslovima uz pomoć mobilizacije javnosti, šire koalicije sindikata i drugih organizacija civilnog društva, te ukazivanjem na negativne primere Nemačke i drugih zemalja.
Što se tiče evropskih fondova i učešća u projektima, SSSH je tokom pristupnog perioda postepeno povećavao ulogu, odgovornost i učešće u budžetu projekta – od formalnog učešća do pouzdanog partnera i aplikanta. Ukazano je na veoma komplikovanu proceduru te značaj prilagođavanja projekata potrebama sindikalnog rada. Cilj SSSH je postepeno povećavati kapacitete za korišćenje EU fondova, ali i projekte iskoristiti za jačanje kapaciteta stručnih službi sindikata.

“EVROPSKI SOCIJALNI DIJALOG”

10. novembar 2014  •  7• Opširnije

Seminar na temu “Evropski socijalni dijalog”, održan je 31. oktobra u Beogradu. Ovo je četvrti seminar u okviru projekta „Uloga sindikata u procesu pridruženja Evropskoj uniji“ koji Savez samostalnih sindikata Srbije u saradnji sa Fondacijom Fridrih Ebert (FES) realizuje.
Sekretar Saveza samostalnih sindikata Hrvatske za organizovanje, obrazovanje i članica Evropskog ekonomsko socijalnog komiteta (EESK), Ana Milićević Pezelj govorila je u svojoj prezentaciji o EESK-u kao središtu evropskog građanskog dijaloga u kome učestvuju predstavnici sindikalnih, poslodavačkih i nevladinih organizacija. Godišnje, ovaj komitet objavi oko 200 mišljenja koja se u 80 odsto slučajeva i prihvate. Pored toga, EESK je zadužen i za informacije i mišljenja o stanju socijalnog dijaloga i ulozi civilnog društva u zemljama kandidatima. U mišljenju koje je po pitanju Zapadnog Balkana objavljeno u julu ove godine EESK je predložio vladama zemalja kandidata da pozovu predstavnike civilnog društva I socijalne partnere da učestvuju u svim stručnim grupama za pripremu pregovora po pojedinim poglavljima te na sastancima uže pregovaračke grupe kad god se radi o pitanjima koja se tiču pregovora; odrede svoje nacionalne prioritete pre započinjanja pregovora; da u procenu učinaka propisa uključe nedržavne subjekte, pored ostalih poslovnu zajednicu i sindikate.
Imajući u vidu socijalnu koheziju i konkurentnost a kako bi se obezbedila transparentnost pristupnog procesa EU i participacija socijalnih partnera neophodno je njihovo uključivanje u reforme tržišta rada, kao i utvrđivanje socijalnih i ekonomskih troškova usklađivanja. Pezelj je govorila i o iskustvu Hrvatske, ističući da je svako naredno pridruženje EU komplikovanije imajući u vidu da se evropsko pravo stalno razvija I obuhvata sve više oblasti. Za učešće sindikata, kao I drugih socijalnih partnera od izuzetne važnosti su Zajednički savetodavni odbori (ZSO) u koji ulaze predstavnici EESK I nacionalni predstavnici i to: predstavnici reprezentativnih sindikata, poslodavačkih organizacija I NVO. Oni na neki način “ispunjavaju praznine” koje ne pokrivaju druga tela u pregovaračkom procesu, posebno četiri sveobuhvatne teme strategije proširenja – vladavinu prava, tržišne privrede, jačanje demokratskih institucija i temeljnih prava, kao i jačanje socijalnog i civilnog dijaloga. Potrebno je poboljšati razmenu informacija između zajedničkih savetodavnih odbora i relevantnih tela Komisije, Veća i Evropskog parlamenta kako bi se olakšala komunikacija između institucija EU-a i učesnika civilnog društva u zemljama obuhvaćenim procesom proširenja.
Sekretar Socijalno ekonomskog saveta Srbije, Čedanka Andrić dala je presek stanja bipartitnog I tripartitnog socijalnog dijaloga I poziciju sindikata. Istaknuto je da će oni kolektivni ugovori koji su zaključeni faktički prestati da važe, ukoliko se u skladu sa ZOR-om ne zaključe novi. Niz zakona je donešeno bez saglasnosti SES-a, što potvrđuje stanje socijalnog dijaloga.
U mišljenju, EESK traži da promovisanje socijalnog dijaloga bude uvršteno među ključne prioritete institucija EU u pogledu Srbije, te da stoga mora biti odraženo u svim programima EK koji su dostupni Srbiji. To će zahtevati veće učešće organizacija civilnog društva, koje bi takođe trebalo da budu zvanično uključene i sa kojima bi se trebalo konsultovati u svakoj fazi pristupnih pregovora i u nadzoru nad sprovođenjem Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. Organizacije civilnog društva bi trebalo da budu u prilici da dostavljaju komentare i mišljenja institucijama EU, onda kada te institucije budu vrednovale napredak Srbije u pristupanju EU.
EESK smatra da jačanje kapaciteta socijalnih partnera za aktivno učestvovanje u socijalnom dijalogu treba da bude uključeno u prioritete programa pomoći EU. Pomoć je potrebna da bi se razvila njihova sposobnost da efikasno učestvuju u svim ekonomskim, socijalnim i pravnim pitanjima, uključujući pregovore o pristupanju Srbije EU. Njihova organizaciona struktura, interna komunikacija i njihova sposobnost da služe vlastitim članovima treba da bude ojačana. Srbija zaostaje i u uspostavljanju Zajedničkog konsultativnog odbora, što je i preporuka Evropskog ekonomsko socijalnog komiteta, gde je aktivnost ovakvih tala dala značajne rezultate u zemljama u Reginu i omogućila veću transparentnost u procesu pridruženja. Istaknut je Tvining projekat “Promovisanje socijalnog dijaloga” u koji su uključeni socijalni partbneri (počeo sa realizacijom u martu ove godine) i koji je do sada kroz svoje tri komponente razmatrao niz tema, direktiva i uputstava EU koje bi trebalo transponovati u nacionalno radno zakonodavstvo, te sačinio analizu usklađenosti ZOR-a sa evropskim radnim zakonodavstvom. Pored toga, cilj ovog projekta je jačanje socijalnog dijaloga na svim nivoima od lokalnog do nacionalnog.
ESPR novi instrument EU uspostavljen Strategijom proširenja EU 2013-2014. kojim će za zemlje u procesu pristupanja EU biti utvrđeni i praćeni prioriteti u oblastima zapošljavanja i socijalne politikeje zamišljen je kao strateški proces, koji će pratiti proces evropskih integracija kao glavni mehanizam za dijalog o prioritetima u oblastima socijalne politike i zapošljavanja i struktuiran je po modelu Strategije Evropa 2020.
O procesu pridruženja EU, predstavnici sindikata informišu se samo putem prisustva na eksplanatornim skrininzima, a formiran je i konvent čiju je deklaraciju potpisao i SSSS kako bi civilno društvo bilo više uključeno u ovaj proces gde bi sindikati, kao i oni koje zastupaju bili bolje informisani. Za sada, sindikati nemaju pravo učešća u bilateralnim skrininzima, a neophodna je i veća transparentnost i informisanost o aktivnostima koje preduzima Vlada u pregovaračkom procesu, jer se većina poglavlja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju posredno ili neposredno odnose položaj zaposlenih, ekonomsku i socijalnu sigurnost.

ODRŽAN SEMINAR
“MEĐUNARODNI I EVROPSKI RADNI STANDARDI”

1. oktobar 2014  •  6• Opširnije

U Beogradu je 1. oktobra održan seminar na temu „Međunarodni i evropski radni standardi“, u okviru projekta „Uloga sindikata u procesu pridruženja Evropskoj uniji“ koji Savez samostalnih sindikata Srbije u saradnji sa Fondacijom Fridrih Ebert (FES) realizuje.
Učesnicima seminara su eksperti iz Ministarstva rada, zapošljavanja, boračkih i socijalnih pitanja Srbije, Dragana Savić i Ivana Erčević prezentirale strukturu Međunarodne organizacije rada, najvažnije konvencije i preporure MOR-a, mogućnost tehničke pomoći koju MOR realizuje, kao i edukacije koju sprovodi obrazovni centar MOR-a u Torinu. Prisutni su informisani i o samoj proceduri izveštavanja o poštovanju i implementaciji ratifikovanih konvencija, a gde svoje priloge dostavljaju i socijalni partneri. Naglašeno je da je Srbija među zemljama koje su ratifikovale najveći broj konvencija, te da u principu problem predstavlja njihova implementacija. Revidirana evropska socijalna povelja je ratifikovana, ali ne I institut kolektivne žalbe, te postoji inicijativa za ratifikaciju ovog instituta, a takođe i Konvencije 154 MOR-a koja se odnosi na kolektivno pregovaranje, što je planirano Programom dostojanstvenog rada za Srbiju u 2016. godini.
Predstavnici sindikata izrazili su nezadovoljstvo učešćem u socijalnom dijalogu, što se očitovalo i prilikom nedavno usvojenog Zakona o radu po hitnoj proceduri, kao i Zakona o PIO. Izražena je i rezerva po pitanju implementacije Konvencije br 181 koja se odnosi na privatne agencije za zapošljavanje, te da će bez obzira na nameru da se ova oblast zakonom uredi biti raznih zloupotreba na štetu radnika. Takođe je ukazano na probleme u praksi da se odluke Suda iz Strazbura a koje se odnose na prava zaposlenih ne poštuju.
O procesu pridruženja EU, predstavnici sindikata informišu se samo putem prisustva na eksplanatornim skrininzima, a formiran je i konvent čiju je deklaraciju potpisao i SSSS kako bi civilno društvo bilo više uključeno u ovaj proces gde bi sindikati, kao i oni koje zastupaju bili bolje informisani. Za Sindikat je značajno poglavlje 19 i 2, koja se odnose na zapošljavanje, socijalnu politiku i slobodu kretanja radnika, ali i druga poglavlja koja na neposredan ili posredan način utiču na ekonomsku i socijalnu sigurnost zaposlenih.

SINDIKATI U PROCESU PRIDRUŽENJA EU

4. jun 2014  •  5• Opširnije

U Beogradu je 3. juna održan seminar na temu „Pravna i institucionalna struktura EU“. Ovo je druga tematska oblast u okviru projekta „Uloga sindikata u procesu pridruženja Evropskoj uniji“ koji Savez samostalnih sindikata Srbije u saradnji sa Fondacijom Fridrih Ebert (FES) realizuje.
Učesnicima seminara su profesor međunarodnog prava dr Gordana Gasmi, kao i eksperti Ministarstva rada Srbije, Dragana Savić i Miona Popović Majkić prezentirali pravnu strukturu Evropske unije i ukazali na pravce evropske politike, posebno u kontekstu pridruženja. Prikazani su fondovi EU, IPA i EaSI, a koji bi bili značajni za podršku projekata u oblasti zapošljavanja i socijalnog uključivanja, te osnove radnog prava EU (najznačajnije direktive), kako komunitarnog, tako i pravna akta tzv. nekomunitarnog prava koja ne proističu iz osnivačkih ugovora ili sporazuma koje je donosila EU.
Za sindikate je od izuzetnog značaja da budu redovno informisani o procesu pregovaranja, pri čemu je naglašeno da su za sada pregovori zatvoreni za javnost i faktički netransparentni, a da se predstavnici sindikata informišu samo putem prisustva na eksplanatornim skrininzima. Informisanje je značajno i zbog izmena i dopuna ZOR-a i potrebe usklađivanja sa evropskim radnim zakonodavstvom, pri čemu je naglašeno da evropski i međunarodni standardi u oblasti rada samo predviđaju minimum ispod kojih se ne može ići, ali to nikako ne znači devastiranje ostvarenih većih prava.

ULOGA SINDIKATA U PROCESU PRIDRUŽENJA
EVROPSKOJ UNIJI

27. mart 2014  •  5• Opširnije

U Beogradu je 25. marta održan seminar na temu „Evropske integracije i perspektive Srbije“, u okviru projekta „Uloga sindikata u procesu pridruženja Evropskoj uniji“ koji Savez samostalnih sindikata Srbije u saradnji sa Fondacijom Fridrih Ebert (FES) realizuje. Projekat se sprovodi kroz četiri modula: evropske integracije, Evropska unija i politika pridruženja; evropski socijalni dijalog, Evropski ekonomsko-socijalni savet, Komitet za zapošljavanje i uloga sindikata; tendencije evropskog radnog prava, najznačajnije direktive i okvirni sporazumi iz oblasti rada, međunarodni radni standardi; uloga sindikata u procesu pridruženja, iskustva sindikata zemalja članica.
Učesnicima seminara su eksperti Kancelarije za evropske integracije i Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva prezentirali pregovarački proces, kao i obaveze i šanse Srbije u oblasti zapošljavanja i socijalne politike.
Za sindikate je od izuzetnog značaja uključivanje u proces pregovora, posebno u oblasti usklađivanja sa EU direktivama iz radnog zakonodavstva. Saradnja u tvining projektu usmerenom na jačanju kapacatiteta u socijalnom dijalogu, učešće u izradi programa reformi politike zapošljavanja i socijalne politike (ESRP), kao proces komplementaran pristupnim pregovorima i korišćenje tehničke pomoći EU (TAIEX) svakako su mogućnost za aktivnije učešće i veće prisustvo sindikata u pregovaračkom procesu sa EU. Predstavnici sindikata smatraju da samo praćenje eksplanatornih skrininga nije dovoljno za adekvatno uključivanje i informisanje o toku pregovora.

PRVA GODINA PRIMENE PROJEKTA
O PORESKOM SISTEMU I KORUPCIJI

10. decembar 2012  •  4• Opširnije

U toku je prva godina implementacije ITUC/ PERC LO Norway projekta „Poreski sistemi, neformalna ekonomija i korupcija u zemljama Zapadnog Balkana – ka boljem upravljanju i demokratskim procesima“.
Nakon početnog sastanka u Sofiji, marta 2013. Godine, uspešno su održana dva regionalna treninga za manje nacionalne timove, prvi u Skoplju, 21- 22 maja 2013, a drugi u Zagrebu, 2- 3 oktobra 2013 godine.
U radu projekta učestvuje i tim eksperta iz Saveza samostalnih sindikata Srbije.

ZAKLJUČCI KONFERENCIJE
„KOLEKTIVNIM UGOVOROM DO DOSTOJANSTVENOG RADA

10. decembar 2013  •  3• Opširnije

Kampanju „Balkanska mreža za dostojanstven rad - postaviti jednakost i solidarnost u središte procesa pristupanja Evropskoj uniji“ pokrenula je organizacija Olof Palme International uz podršku Evropske Unije. U kampanju je uključeno više organizacija iz regiona, među kojim je Savez samostalnih sindikata Srbije.
U Beogradu je 29. novembra 2013. godine održana završna konferencija u okviru projekta „Kolektivnim ugovorom do agende dostojanstvenog rada u Srbiji“ koji je sprovodio Savez samostalnih sindikata Srbije uz podršku SOLIDAR Suisse/Swiss Labour Assistance SLA-Kancelarija u Srbij / u proteklih šest meseci.
Partneri u projektu, u okviru koga su održana i tri okrugla stola u Kruševcu, Jagodini i Kragujevci i štampana publikacija „Kolektivnim ugovorom do dostojanstvenog rada“ bili su Sindikat metalaca Srbije, SSS za grad Kruševac i opštine i SSS za grad Jagodinu i opštine kao i GO metalaca Kragujevca. Razlozi za izbor ovih partnera, kako je naglašeno i na Završnoj konferenciji bili su katastrofalna situacija u metalskom sektoru i ogromna nezaposlenost u ovim nekada najjačim industrijskim centrima.
Uz učešće 50 predstavnika sindikata na Konferenciji je zaklučeno:

  • Tema Projekta izabrana je u pravo vreme, jer su se upravo u poslednjih 6 meseci zahuktala dešavanja u oblasti radnog zakonodavstva – prvo je to bio Zakon o štrajku, potom nagoveštaji izmena Zakona o radu, veliki pritisci na sindikate i urgentnost da se ove izmene što pre usaglase i novi zakon donese, pa različite verzije nacrta Zakona iz različitih ministarstava, što je rezultiralo na kraju istupanjem iz pregovora SSSS-a i UGS-a o izmenama i dopunama Zakona o radu.
  • Stanje socijalnog dijaloga, a samim tim i kolektivnog pregovaranja u Srbiji nije na zadovoljavajućem nivou. U svim analiziranim segmentima, a imajući u vidu slabe ili nedovoljne rezutate vođenja socijalnog dijaloga nedvosmisleno je utvrđeno da akteri socijalnog dijaloga više imaju atribute „učesnika“ nego atribute pravih socijalnih partnera. Socijalni dijalog na svim nivoima uglavnom se odvija na inicijativu i uz pritisak sindikata kao jedne od zainteresovanih strana. Razlozi za to su: Nedovoljno definisana tržišna ekonomija, društvo čija transformacija iz autoritarnog u demokratski društveni sistem još uvek nije u potpunosti završena, političkim sistemom koji još uvek nije dovoljno stabilan a opterećen je i mnogim spoljnim faktorima i drugim.
    Kao jedinstven zaključak nametnula se takođe, teza da veliki deo krivice za nefunkcionisanje socijalnog dijaloga (iz čijeg se kompromisnog rešavanja suprotstavljenih interesa rađa kolektivni ugovor) nosi upravo jedan od aktera dijaloga – država, koja je najveći poslodavac ali istovremeno najodgovornija za ambijent u kome se socijalni dijalog realizuje.
  • Sindikati stoje na stanovištu da je za vođenje socijalnog dijaloga potrebno iskreno i istinsko opredeljenje svih aktera ali se ne sme dogoditi da im se limitira pravo na iskazivanje nezadovoljastva, pa sve do štrajka u slučaju izostanka dijaloga i kompromisa u tom dijalogu, što se upravo najavljuje novim setom izmena radnog zakonodavstva. Sindikati moraju da pronađu balans i iznađu mogućnosti za mobilisanje članstva u odbrani prava radnika.
  • Mora se svim raspoloživim sredstvima insistirati na revitalizaciji socijalnog dijaloga na svim nivoima - sve do nivoa poslodavca, što je u slučaju kolektivnog pregovaranja i najznačajniji nivo sa aspekta zaposlenih. U tom smislu, sindikat mora iskoristiti sve, zakonom dozvoljene, mogućnosti da se u okviru izmena radnog zakonodavstva dâ veći značaj vođenju i okončanju kolektivnog pregovaranja, čak i uvođenjem sankcionih normi za neprihvatanje inicijative za otpočinjanje kolektivnog pregovaranja ili izbegavanje zaključenja kolektivnih ugovora nakon, neprimereno dugih pregovora, koji se često bezrazložno dugo vode.
  • Iako zakonodavci najčešće govore o evropskom pravu i potrebi usaglašavanja sa evropskim radnim zakonodavstvom, činjenica je da se pod tim najčešće podrazumeva restrikcija prava radnika, ali ne i bolja rešenja i evropske vrednosti koje podrazumevaju dostojanstven rad- zanači plaćen, zdrav i bezbedan rad.
  • Poštujući princip solidarnosti u sindikalnom organizovanju, sindikati bi trebalo da iskoriste mogućnost i organizuju stručne timove na nivou krovnih orgnizacija, koji bi sindikalnom članstvu pružali svu potrebnu stručnu pomoć u vođenju kolektivnih pregovora, ali uz adekvatne odluke i ovlašćenja, aktivno učestvovali u samim pregovorima.
  • Neprimereno dugo trajanje radnih sporova pred sudovima, iako vremenski ograničeno pozitivnim pravom, nametnulo je stav o potrebi veće primene mehanizama za mirno rešavanje radnih sporova. U tom smislu mora se promovisati korišćenje mirnih načina rešavanja kolektivnih radnih sporova. Međutim, iskazana je i potreba ponovnog ustanovljenja specijalizovanih sudova rada, realizacijom inicijative o donošenju Zakona o sudovima rada, a sve u cilju bržeg, efikasnijeg, jeftinijeg rešavanja radnih sporova.
  • Učesnici su se najoštrije suprotstavili najavljenim izmenama i dopunama Zakona o radu, za koje je konstatovano da drastično umanjuju dosadašnja prava zaposlenih a što se u mnogome može odraziti kako na kolektivne ugovore koji su već zaključeni tako i na buduće zaključenje novih. Posebno je izraženo nezadovoljstvo zbog pritisaka na sindikate, dezavuisanje javnosti i neozbiljnosti koje pre svega sprovodi ministar privrede, gde se nameće urgentnost i ishitrenost izmena tako važnog zakona za svet rada. Pred sindikatom je u tom smislu zadatak da animira članstvo i u dijalogu sa predstavnicima vlasti i poslodavaca, iznađe najpovoljnija rešenja za članstvo ali i zaposlene.
  • Izražena je potreba permanentnog obrazovanja sindikalnih predstavnika, naročito u privatnim i privatizovanim privrednim subjektima, kako bi što spremnije i kvalitetnije učestvovali u vođenju kolektivnih pregovora za zaključenje kolektivnih ugovora. Ova aktivnost, ocenjena kao aktivnost podizanja kapaciteta učesnika kolektivnog pregovaranja, naročito u segmentu pregovora kod poslodavaca, mora biti stalni zadatak sindikata ali i države odnosno poslodavaca sa druge strane kao socijalnih aktera – socijalnih partnera.
  • Po mišljenju učesnika projekat „Kolektivnim ugovorom do agende dostojanstvenog rada u Srbiji“ realizovao je ciljeve, a publikacija „Kolektivnim ugovorom do dostojanstvenog rada“, ocenjena je kao značajan doprinos u edukaciji sindikalnih aktivista, ali i poslodavaca, pa i šire javnosti. Publikacija je sačinjena iz tri dela: socijalni dijalog, evropska iskustva kolektivnog pregovaranja i stanje u ispitivanom području.
  • Izraženo je očekivanje da će se ovim projektom podstaći i šira diskusija o uspostavljanju strategije sindikata za kolektivno pregovaranje u uslovima krize, kao i doprinos pregovaračkim timovima za naredni period kada bude raspravljano npr. o Zakonu o kolektivnom pregovaranju. Pored toga, od izuzetnog značaja je i podizanje svesti o značaju kolektivnih prava radnika i osetljivost šire javnosti za kršenje i restrikciju ovih prava. Stoga bi, imajući u vidu i dobru saradnju SSSS-SOLIDAR Suisse/Swiss Labour Assistance SLA-Kancelarija u Srbiji trebalo proširiti projektnu oblast koja bi se realizovala u narednom periodu.
Klikom na naslov, opširnije ili OVDE moguće je preuzeti brošuru KOLEKTIVNIM UGOVOROM DO DOSTOJANSTVENOG RADA autora prof. dr Živka Kuluća i Slaviše Radulovića

PROJEKAT
„BALKANSKA MREŽA ZA DOSTOJANSTVEN RAD“

7. septembar 2012  •  2• Opširnije

Kampanju „Balkanska mreža za dostojanstven rad - postaviti jednakost i solidarnost u središte procesa pristupanja Evropskoj uniji“ pokrenula je organizacija Olof Palme International uz podršku Evropske Unije. U kampanju je uključeno više organizacija iz regiona, među kojim je Savez samostalnih sindikata Srbije.
Cilj projekta je jačanje kapaciteta sindikata i nevladinih organizacija radi postizanja dostojanstvenog rada na Balkanu. Istovremeno, Projektom se ukazuje da je EU mnogo više od ekonomske zajednice i da se u njenom središtu, pored tržišta, nalazi i inkluzivno društvo koje teži ostvarenju jednakosti i solidarnosti.
Kroz kampanju se razvijaju nacionalne i regionalne mreže sindikata i nevladinih organizacija i jačaju njihovi kapaciteta za zajedničko delovanje. Do sada je realizovano nekoliko seminara, nacionalnih i regionalnih radionica, aktivnosti javnog zagovaranja, kao i okruglih stolova sa stavovima i preporukama za zajedničku strategiju OCD.

PROJEKAT
”EVROPSKA INTEGRACIJA I SOCIJALNA DIMENZIJA: NAŠ PUT”

7.septembar 2012  •    1• Opširnije

Projekat realizuje Regionalni sindikalni savet ”Solidarnost” uz podršku Evropske konfederacije sindikata i Evropske komisije. U okviru pet modula razmatraće se: razvoj socijalnog dijaloga, radno pravo i evropski saveti rada, bezbednost i zdravlje na radu, jedinstveno tržište i slobodno kretanje ljudi, borba protiv korupcije.
Za svaki modul će se održati po dva seminara, prvi u jednoj od zemalja RSS Solidarnost, drugi u Briselu. Na taj način će se stvarati mreža stručnjaka za područje svakog modula. Na svakom prvom seminaru pojedinog modula obradjuju se iskustva Slovenije ili Hrvatske u toku pridruživanja EU i stanje na tom području u svim ostalim državama iz kojih potiču članice RSS Solidarnost. Projekat počinje seminarom u Ljubljani 2013. godine.